Život je maskenbal

"To je ja­ko ču­dno, ovaj svi­jet će pri­hva­ti­ti Laž obu­če­nu u odje­ću Is­ti­ne ali ne­će pri­hva­ti­ti go­lu Is­ti­nu".

                                                                    Is­ti­na

In­sti­tut za ja­vno zdrav­stvo Re­pu­bli­ke Srpske pot­vrdio je da se ovih da­na ja­vi­lo sko­ro 20 pa­ci­je­na­ta kod ko­jih je di­ja­gnos­ti­ko­va­na gro­zni­ca Za­pa­dnog Ni­la. Sim­pto­mi gro­zni­ce za­pa­dnog Ni­la javljaju se tri do 14 da­na po­sli­je ubo­da za­ra­že­nog ko­mar­ca, a ne­ko­li­ko pro­ce­na­ta onih či­ji je imu­ni sis­tem oslabljen obo­li­je­va od upa­le moz­ga.

Ne­ka­ko upra­vo sa gro­zni­com Za­pa­dnog Ni­la kre­nu­la je i pra­va pre­di­zbor­na gro­zni­ca u RS, ni­šta manje opa­sna po men­tal­no zdravlje sva­kog po­je­din­ca.

Pre­di­zbor­na gro­zni­ca

Iako je oda­vno ja­sno da će ova kam­panja bi­ti mno­go prljava, jer će oni na vlas­ti uči­ni­ti sve da ta­mo i os­ta­nu, a oni u opo­zi­ci­ji ne­će bi­ra­ti sred­stva da na­kon osam go­di­na stro­gog pos­ta ovla­da­ju drža­vnom bla­gaj­nom, posljedi­ce ko­je će os­ta­vi­ti na gla­sa­če bi­će ni­šta manje opa­sne od me­nin­gi­ti­sa ko­ji ra­zno­se za­ra­že­ni ko­mar­ci.

Već sa­da je ja­sno da će u toj pre­di­zbor­noj igri u ko­joj je os­ta­lo pre­ma­lo vre­me­na za sud­sko ut­vrđi­vanje is­ti­ne, kle­ve­ta bi­ti osno­vno oru­đe po­li­ti­čke bor­be.

Jer ka­ko dru­ga­či­je po­sma­tra­ti po­tez po­sla­ni­ka ko­ji u ja­vnost iza­đe sa vje­što smišljenim pi­tanjem upu­će­nim re­sor­nom mi­nis­tru: Da li je ta­čno da je pred­sje­dnik RS su­vla­snik fir­me u Ru­si­ji, ne­go kao po­kva­re­ni spin. Po­sve je lo­gi­čno da onaj ko ima ta­kav po­da­tak mo­ra za to da po­nu­di do­kaz, do­ku­ment, vje­ro­dos­to­jan pa­pir o vla­sniš­tvu fir­me o ko­joj go­vo­ri, a ka­da is­kaz upa­ku­je u po­sla­ni­čko pi­tanje on­da ma­ni­pu­la­ci­ju i laž pu­šta kao crva u ja­vno mnjenje da o njoj ras­pre­da i po­si­je sumnju.

Sva­ko nor­ma­lan ko­ji taj rat po­sma­tra sa pris­toj­ne dis­tan­ce, ne pri­pa­da­ju­ći ni­je­dnom od ti­mo­va, ni ti­mu na­pa­da, ni ti­mu od­bra­ne, a ni tim plaćenih medijskih savjetnika, slo­ži­će se da je u naj­manju ru­ku neo­zbiljno pos­ta­vi­ti pi­tanje - in­si­nu­aci­ju, a is­tog ča­sa je ne pot­kri­je­pi­ti čvrstim do­ka­zi­ma. Upra­vo to osnov je da se izvan sva­ke ra­zu­mne sumnje ov­dje ra­di o pre­di­zbor­nom tri­ku, la­ži i ma­ni­pu­la­ci­ji gla­sa­či­ma.

Is­to bi bi­lo ka­da bi re­ci­mo mi­nis­tru tu­ri­zma po­sla­nik SNSD-a pos­ta­vio pi­tanje: Da li je ta­čno da se 20. ju­na u ho­te­lu na Ba­bi­nom ku­ku u Du­bro­vni­ku Vu­ko­ta Go­ve­da­ri­ca sas­tao sa Ba­ki­rom Ize­tbe­go­vi­ćem i do­go­vo­rio o re­vi­zi­ji Dej­to­na, re­ci­mo?

Ali to se neće ni desiti, jer poslanik SNSD-a će se baviti Petrovdanskom osnivačkom skupštinom SDS-a iz 1990. na kojoj je Alija Izetbegović rekao kako je dobro što su i Srbi, mada posljednji, osnovali svoju stranku. Ta Alijina izjava od prije 24 godine trebalo bi da bude dokaz "probosanske" politike ljutog političkog protivnika. Ima li ko vaser vagu?

Više je nego ja­sno da će u druš­tvu, u ko­jem je go­di­na­ma je­di­na oblast ko­ja se re­ge­ne­ri­še po­li­ti­ka, posljedi­ce pre­di­zbor­ne gro­zni­ce, ma ka­kav bu­de is­hod sa­mih izbo­ra, os­ta­vi­ti tra­jan ožiljak u me­đu­so­bnim odno­si­ma i sis­te­mu mo­ral­nih vri­je­dnos­ti.

Na na­šu ža­lost, je­di­na po­le­mi­ka ko­ja ov­dje mo­že da se do­go­di jes­te po­li­ti­čka po­le­mi­ka, ko­ja u pre­di­zbor­no vri­je­me pre­ras­ta u po­li­ti­čki boj svim oru­đi­ma. Na­ra­vno da ve­li­ku od­go­vor­nost za to sno­se me­di­ji, ali i ja­lo­vi in­te­le­ktu­al­ci ko­ji druš­tvo po­sma­tra­ju sa pris­toj­ne dis­tan­ce, spre­mni da se be­zboj­no ogla­se u stvar­nos­ti tek ka­da se pred njih pos­ta­vi pris­to­jan nov­ča­ni iza­zov.

Jer ako je kri­ti­ka je­dnog druš­tva osno­vni pos­tu­lat njego­vog na­pre­do­vanja, de­te­kto­vanja, de­mis­ti­fi­ko­vanja i ot­klanjanja lo­ših stva­ri, ni­je li upra­vo li­ce­mjer­stvo i dis­tan­ca in­te­le­ktu­ala­ca (ko­ji su se sve­li na okru­gle sto­lo­ve i pro­mo­vi­sanje se­bi sli­čnih me­dio­kri­te­ta) do­ve­lo do to­ga da ži­vi­mo u sis­te­mu u ko­jem se sve mo­ral­ne vri­je­dnos­ti uru­ša­va­ju. A es­tra­dni pa­tri­oti­zam, ka­ko i sve dru­ge es­tra­dne po­ja­ve, do­bro pla­ća.

U druš­tvu u ko­jem sva­ka laž pro­la­zi i uzi­ma se zdra­vo za go­to­vo, jer se o njoj ne po­le­mi­še. A za­što bi ka­da sva­ka po­le­mi­ka otva­ra pros­tor za ut­vrđi­vanje is­ti­ne. A ko­me ta is­ti­na tre­ba? Po­se­bno ko­me is­ti­na tre­ba u pre­di­zbor­nom ljetu?

Ni­je da ne znam o če­mu pi­šem. Ovo je je­dan svjež pri­mjer ka­ko se laž spi­nu­je i do­bi­ja pra­vo gra­đan­stva. Ne­da­vno se na on­lajn iz­danju je­dnih dne­vnih no­vi­na ispod ko­lu­mne Ne­na­da Ke­cma­no­vi­ća po­ja­vio ano­ni­mni ko­men­tar: "Što ne ka­žeš da imaš fir­mu u Pa­ri­zu na či­ji ra­čun ti je Da­vi­do­vić pre­ba­cio dva mi­li­ona ma­ra­ka sa RTRS-a".

Na­kon in­ter­ven­ci­je Ke­cma­no­vi­ća ko­men­tar je uklonjen. Ne­ko­li­ko da­na po­sli­je, kolega (ko­ji o tom ni­je imao poj­ma) re­kao mi je da žu­te no­vi­ne blis­ke opo­zi­ci­ji pri­pre­ma­ju tek­st, no­vu ver­zi­ju is­te pri­če, ali sa izmi­jenjenim li­ko­vi­ma. Iz te ver­zi­je "ispao" je Ke­cma­no­vić, vla­snik fir­me u Pa­ri­zu je Da­vi­do­vić, a pa­re pre­ko is­te "pe­re" Slo­bo­dan Stan­ko­vić.

Ovo je svje­do­čenje, auten­ti­čan pri­mjer o ma­ni­pu­la­ci­ji la­ži­ma, u ko­jem se li­ko­vi mi­jenjaju po po­tre­bi, ali ne i me­te. Sa­mo je­dan pri­mjer u ko­jem je žrtva is­ti­na, me­tod kom­pro­mi­ta­ci­ja, a cilj po­tpu­na eli­mi­na­ci­ja.

U toj i ta­kvoj op­štoj his­te­ri­ji i kri­mi­na­li­za­ci­ji sve­ga i sva­ko­ga ma­lo ko mo­že os­ta­ti čist. A sve je la­ko od­go­ne­tnu­ti: vi­si­na pla­te, pre­ci­zno ut­vrđi­vanje imo­vi­ne, on­da sa­be­reš, odu­zmeš, po­di­je­liš i eto.  

Ali ko­ga za­ni­ma is­ti­na? Is­pred i iza sva­ke La­ži, ko­ja je kao u na­ro­dnoj pri­či u ukradenoj haljini Is­ti­ne stigla u grad, kri­je se ako ne po­li­ti­čki, ono sa­svim si­gur­no nečiji mali ili malo veći li­čni in­te­res.

Ni­su ovo je­di­ni pri­mje­ri ko­ji po­ka­zu­ju da uvi­jek pos­to­ji na­čin za kom­pro­mi­ta­ci­ju, ako ne la­ži­ma, on­da sve za­vi­si iz ugla iz ko­jeg se po­sma­tra­ju stva­ri, ljudi i do­ga­đa­ji.

Sli­ko­vit pri­mjer za to je ovih pre­di­zbor­nih mje­se­ci u RS aktu­eli­zo­va­ni ra­tni an­ga­žman po­je­di­na­ca kao do­kaz njiho­vog pa­tri­oti­zma.

Pri­ča oko ra­tnog sta­ža i ko je gdje bio tih go­di­na "za­kotrljala" se ka­da je opo­zi­ci­ja u Skup­šti­ni RS za­po­če­la pro­zi­vanje čla­no­va SNSD-a da ni­su bi­li u Vojs­ci RS. Te op­tu­žbe vla­da­ju­ći SNSD je odba­cio i oti­šao ko­rak dalje za­tra­živ­ši da bu­du objavljeni po­da­ci o učeš­ću u VRS svih na­ro­dnih po­sla­ni­ka. SDS je uz­vra­tio munjevi­to: SDS to po­drža­va, ali tra­ži da bu­de objavljen ra­tni staž pred­sje­dni­ka SNSD-a Mi­lo­ra­da Do­di­ka, pri­je svih.

Ovih da­na spi­sak na­ro­dnih po­sla­ni­ka pri­pa­dni­ka VRS u ra­tu je za­vršen, a is­to­vre­me­no u pro­ce­su kro­jenja izbor­nih lis­ta unu­tar SDS-a pro­ble­ma­ti­zo­van je ra­tni po­li­ti­čki an­ga­žman po­sla­ni­ka prvog skup­štin­skog sa­zi­va kao ba­last stran­ci ko­ja na izbo­re izla­zi umi­ve­nog li­ca. Iza sve­ga to­ga kri­je se in­te­res mla­dih stra­na­čkih la­vo­va ko­ji željni vlas­ti ne­će do­zvo­li­ti da se fo­telje na ko­je ju­ri­ša­ju go­di­na­ma tek ta­ko ra­zja­gme.

Ta­ko smo do­šli u naj­manju ru­ku u ve­oma ču­dnu si­tu­aci­ju u ko­joj je po­hval­no bi­ti voj­nik u ra­tu, a po­sla­nik Skup­šti­ne ko­ja je ute­meljila Re­pu­bli­ku Srpsku neo­pros­tiv gri­jeh. I sve to u  Skup­šti­ni ko­ja bez odlu­ka po­sla­ni­ka prvog sa­zi­va ne bi ni pos­to­ja­la, kao što ne bi pos­to­ja­la ni RS. I sve to u ime pa­tri­oti­zma iza ko­jeg se vje­što kri­je bit­ka za fo­telje, što izme­đu vlas­ti i opo­zi­ci­je, što unu­tar sa­mih stra­na­ka. A nož ko­ji do­la­zi s le­đa uvi­jek je na­jo­pa­sni­ji.

 

Pri­ča o Ha­mle­tu

Sta­ra mu­drost go­vo­ri da ka­da ne znaš šta da uči­niš pi­taj di­je­te i ono će ti ne­po­gre­ši­vo okriti suštinu i po­ka­za­ti put. Od­go­vor vam da­jem na ra­zmišljanje:

"Ne­što je tru­lo u drža­vi Dan­skoj", ri­je­či su naj­sla­vni­jeg dan­skog prin­ca Ha­mle­ta, gla­vnog ju­na­ka is­to­ime­ne dra­me en­gles­kog pis­ca Viljema Šek­spi­ra.

Ove ri­je­či je mla­di čo­vjek iz­go­vo­rio u naj­go­roj ago­ni­ji, ka­da je uočio zlo­dje­la svog oču­ha i stri­ca ko­ji je, us­mrtiv­ši njego­vog oca, sjeo na dan­ski pres­to i ože­nio kraljicu, Ha­mle­to­vu maj­ku.

Ha­mlet pos­ta­je op­sje­dnut ide­jom o osve­ti i ne smi­ru­je se dok ko­na­čno ne uni­šti svog oču­ha, os­tavljaju­ći pri tom i mno­ge žrtve za so­bom. Na kra­ju i sam princ umi­re.

Pri­ča o Ha­mle­tu je po­zna­ta, ali, ipak, ko je bio Ha­mlet za­pra­vo? Je li on bio sa­mo obi­čan mlad čo­vjek, im­pul­si­van, željan osve­te i krvi? Da li je Ha­mlet bio lud ili si­gu­ran u svo­je pos­tup­ke? Os­ta­vi­mo ova pi­tanja te­ori­ja­ma knjiže­vnos­ti. Je­dno je iz­vje­sno - či­ta­ju­ći pažljivo prin­če­ve kon­tem­pla­ci­je, mo­že­mo ja­sno zaključi­ti da je on bio ve­oma in­te­li­gen­tan i na­da­sve obra­zo­van čo­vjek. Kao ta­kav, on je ja­sno uočio pro­blem. Pro­blem ljud­ske za­vis­ti, po­hle­pe i zlo­be. Za­to je Ha­mlet i bio pro­gla­šen lu­dim.

Stva­ri su bi­le gro­zne u drža­vi Dan­skoj. Ipak, za si­tu­aci­ju u Dan­skoj u toj dra­mi bio je kriv je­dan čo­vjek - očuh Kla­udi­je. A šta bi bi­lo ka­da bi Ha­mlet bio u pri­li­ci da po­gle­da si­tu­aci­ju ov­dje i da­nas? Da­nas ne pos­to­ji sa­mo ne­ga­ti­vac Kla­udi­je. Da­nas su svi spre­mni ubi­ti bra­ta za­rad tro­na. Da­nas bi ju­nak Šek­spi­ro­ve dra­me mo­gao sa­mo ja­sno uzvi­knu­ti: "Sva­šta je tru­lo u Re­pu­bli­ci Srpskoj!".

Naj­ve­ći pro­blem da­nas u Srpskoj jes­te što na ja­vnoj sce­ni ne­ma­mo in­te­le­ktu­al­ce ko­ji ima­ju hra­brost po­put Ha­mle­ta. Ne­ma­mo ni­ko­ga ko bi se us­pro­ti­vio op­štoj uljuljka­nos­ti i učma­los­ti, ne­ko­ga ko bi uka­zao na to da su stva­ri tru­le.

Na­ro­du je po­tre­ban ne­ko ko će upe­ri­ti prstom na tru­lež i da ka­že "Ži­viš u to­me", da li bi i ta­da na­rod bio za­is­ta to­li­ko lud da ne po­ku­ša da sa­pe­re ta­log?

Ali šta je po­tre­bno da na­pra­vi­mo Ha­mle­ta?

Prvo, po­tre­bno je obra­zo­vanje. Ne­ma šan­se da obra­zu­je­mo in­te­le­ktu­al­ce ako se le­tar­gi­čnost na­ro­da nas­ta­vi. Bez mu­ke ne­ma na­uke, ka­žu sta­ri­ji. A mi da­nas sve češ­će kod mla­dih ljudi ču­je­mo ri­je­či "Su­tra će­mo" ili "Me­ni se ne da uči­ti". Ta­ko su ih ro­di­telji va­spi­ta­li, is­ti ti ro­di­telji ko­ji ku­ka­ju na nes­ta­ši­cu nov­ca, a ne že­le ni­šta da ura­de da ne bu­de ta­ko. Naj­vi­še što že­le ili mo­gu je da ku­pe di­plo­mu za se­be i svo­ju dje­cu.

Opet, ima dje­ce ko­ja su voljna da se obra­zu­ju. Čes­ti­tam toj dje­ci, ali za­što on­da mi i dalje ne do­bi­ja­mo na­šeg Ha­mle­ta, de­ka­den­tnog kraljevi­ća ko­ji će i sam po­gi­nu­ti, ali će ubi­ti zlo? E, tu se javlja pro­blem. I taj pro­blem jes­te dje­li­mi­čno u škol­skom sis­te­mu, ali ne u po­tpu­nos­ti.

Do­ga­đa se da dje­ca (bolje re­če­no ljudi) za­vrša­va­ju fa­kul­te­te sa odli­čnim pro­sje­kom, ali ka­sni­je ne mo­gu da do­bi­ju po­sao. Mi­sle da su za­vrši­li svo­je ti­me što su di­plo­mi­ra­li i pri­ja­vi­li se na Bi­ro za za­pošljavanje.

Mno­go go­di­na ka­sni­je, mla­di ljudi još ne­će na­ći za­po­slenje i slu­ša­će­mo njiho­ve maj­ke ka­ko go­vo­re: "Moj taj i taj je bio odli­čan đak u osno­vnoj i srednjoj ško­li, sve pe­ti­ce, u ro­ku za­vršio fa­kul­tet i ne­ma po­sla".

Ni­je ov­dje pro­blem sa­mo u drža­vi. Pro­blem je u po­je­din­cu.

Za­mi­sli­mo je­dnog En­gle­za ko­ji stu­pa na ame­ri­čki kon­ti­nent u 16. vi­je­ku i tra­ži Bi­ro za za­pošljavanje, a za­tim sje­di na zemlji (jer i ku­ću ne­ko tre­ba da mu iz­gra­di, a kre­dit mu još ni­su odo­bri­li) skršte­nih ru­ku i uz­di­še:

"Eh, ja sam či­tao sve vi­te­ške ro­ma­ne i ja­ko sam na­či­tan, ali me­ne ne­će da za­po­sle" sa is­tim onim pri­zvu­kom sa ko­jim da­nas ljudi uz­di­šu i go­vo­re: "Eh, ja sam či­tao He­ge­la..."

To ni­je pro­blem in­te­li­gen­ci­je. I ni­je pro­blem obra­zo­vanja. To je pro­blem baj­ke.  

Po prvo­bi­tnoj ver­zi­ji baj­ke, Trno­ru­ži­cu je si­lo­vao kralj. Prin­ca ni­je bi­lo u toj pri­či. Baj­ke ne pos­to­je, iz vje­čne uljuljka­nos­ti baj­ki se tre­ba trgnu­ti. Ne­će po­sao pas­ti sa ne­ba, ni­ti će Bog sam od se­be da­ro­va­ti hljeb naš na­su­šni.

I šta sa­da? Po­tre­ban je bunt! Za je­dnog Ha­mle­ta je po­tre­ban bunt! In­te­lekt, obra­zo­vanje i bunt - tri sve­ta pra­vi­la za mi­jenjanje učma­log druš­tve­nog stanja.

A ako mla­di ljudi po­sus­ta­ju baš on­da ka­da bi tre­ba­lo vi­še ne­go ika­da da pre­du­zi­ma­ju ini­ci­ja­ti­vu da pro­mi­je­ni­mo stva­ri, šta on­da? Mo­že­mo za­uvi­jek vi­ka­ti: "Sva­šta je tru­lo u Re­pu­bli­ci Srpskoj"!

Ova­ko svi­jet u ko­jem ži­vi­mo vi­di ne­ko ko još ne­ma 17. Ne­ko ko ne zna za­što se to ljudi ta­ko stra­šno i bes­kru­pu­lo­zno bo­re za vlast.  I ne­ma poj­ma da je Laž ukra­la haljinu Is­ti­ni.