среда, 13. јануар 2021.

Овако је било, и да разјаснимо – мјешано месо није исто што и мљевено!

Више се и не сјећам шта је Никола Kоља Пејаковић написао у тој колумни, објављеној у „Гласу Српске“, половином новембра 2012. године. Пажљивији читачи од мене писали су да је дјецу из мјешаних бракова назвао „мљевеним месом“, иако је наслов колумне био написан великим словима и гласио је “Мијешано месо“. Штошта су писали површни, а они по којима ће се много тога звати поручивали да дуго нису прочитати текст у којем има толико кајања, оправдања, жаљења и извињења.   

Kако је пракса „Независних новина“, па и „Гласа Српске“ била да колумнисти имају потпуну слободу у писању, што је било очевидно у бројним другим примјерима (колумнама Бориса Дежуловића, нпр) и да њихово мишљење не одражава уређивачки став саме новине, није ми пало на памет да зауставим ни Kољину, ни било чију другу колумну, ни тада, ни касније, ни никада. Брат-брату нисам ни сматрала да је оно што је Коља написао у „Мијешаном месу“ увредљиво за било кога, напротив. Наивно сам вјеровала да у демократији, за коју смо се изборили, свако има право да изнесе своје мишљење са којим други могу, али и не морају да се слажу.

Знам да ме тога дана назвао власник Гласа Српске и мој друг Жељко Kопања и то сав ван себе. Галамио је, вриштао - боље речено. Рекао је како су његова дјеца из мијешаног брака (хоће рећи отац и мајка им нису припадници истог народа) и како је ова колумна увриједила и њих. Рекао је да радим шта знам, да отказујем сарадњу Kољи, кога сам ионако ја ангажовала јер је то тражио мој пријатељ владика херцеговачки Григорије.

Наравно, одмах су кренули напади површних сарајевских грађанских портала, текстови Дежуловића, Бурсаћа, аналитичара... који нису штедили ни Kољу, а ни Глас. Kоља је био добар повод, а мета је било мало више, јасно је то било и тада, као што је јасно и данас.

Е сада питате се, сигурно, шта ми би данас да се сјетим. Нисам се сјетила ја, сјетио се колега садашњи уредник „Гласа“ на твитеру, боље рећи подсјетио. Бројни су додали сјећања, покушавајући да објасне феномен како је Коља од жртве хајке, десет година касније након серије „Кости“ постао идол бањалучке раје (и шире). Не друге раје, него исте оне која је, ако не учествовала директно, онда по ћошковима и из корнера подржавала медијски линч Пејаковића. 

Е зато сам помислила да је ред да се присјетим, као учесник, судионик и у том тренутку главни уредник Гласа Српске, који је објавио колумну. Елем, након „угодног“ разговора са Жељком Kопањом припала ми је част и обавеза да назовем Kољу, да му кажем да земља гори, да власник новина сматра да је увриједио многе, па и његову дјецу, и да ћемо морати да му откажемо сарадњу јер је тешко нарушио углед „најстарије новине“.

Наравно, сјећам се као данас, негдје на аутопуту Бањалука – Београд, мјесту на којем су ми, случајно или не, саопштаване и многе друге важане вијести, назвао је владика Григорије вапећи да морамо да спасимо Kољу, којег је све то, разумљиво, много погодило. У том тренутку иако веома мудар и проницљив владика је наивно прецијенио моћи и утицај главног уредника „Гласа Српске“, па сам морала да узвратим једноставном реченицом: „Владико мислим да ћете ви морати да спашавате мене, а ја сам немоћна да спасим Кољу. Многима мета и није он,  него добар повод за јуриш на мјесто главног уредника Гласа“. Испосавиће се да је тако и било.....  

Није само владика био уз Кољу у тим данима. Много  позива, много писама је у редакцију стизало тих дана, али власник је одлучио да стоички гледамо како пљују Кољу и да нема објављивања писама која су нам стизала. А није их писао било ко..... Највећа жива српска пјесникиња, како је с правом зову, Дара Секулић Kољи Пејаковићу послала је писмо 26.11.2012. године.

Писмо Даре Секулић Николи Пејаковићу:  

“Данас је субота, 24. новембар, дан од великог значаја за мене. На данашњи дан 1950. родила сам своје друго дијете, свог милог сина Владимира. Отада до данас родило се безброј људских животча и нељудских смрти, одиграла се страхотна историја само на простору гдје смо некад заједно живјели ми славенски и неславенски народи, многобошци, а свако са својим, само једним богом. Пишем Вам зато што сте Ви рођени, сигурна сам, много година послије рођења мога Владимира, и што Вас доживљавам некако као своје унуке, који су већ у четвртој деценији свог живота. Пишем Вам након што сам прочитала Ваш текст „Посљедња колумна“ у Гласу Српске. Не сјећам се да сам икад прочитала нешто у чему има толико кајања, оправдања, жаљења и извињења, као што свега тога има у том Вашем напису. 

Ваш раније објављен текст о мијешаним браковима био је друкчији од Ваших претходних текстова. Наиме, тај текст је писан без намјере, а прилаз таквој теми има намјеру и мора бити промишљен. Међутим, Ваше мишљење није усамљено. Има много људи који тако мисле, осјећају и настоје тако и да живе – по схватањима, неписаним правилима и традицији народа и вјере којој припадају. Укидање и забрана таквих увјерења, један су од многих разлога који су довели и до посљедњег рата који се водио између наших народа и вјера. Зашто бисмо то прећуткивали и правили се да је неко други закухао кашу коју смо помијешану с крвљу покусали. И сви ти који су Вам тако острашћено замјерили на Вашем мишљењу – хоће још да кусају и кушају, криво им је што су, ако тако мисле, починили гријех према своме роду и породу. У оном што сте написали, међутим, има велике истине. О њој би се могло писати са различитих гледања и виђења, због много најразличитијих збивања, разлога, потврда и увјерења. Али код нас се то не може без острашћености и свих наших предрасуда, и мржње посебно.

У Вашем тексту свега тога у ствари нема, већ је он одјекнуо тамо гдје је пао на плодно тло, тамо гдје људи ни сами не знају одговоре на многа питања која сте Ви несрећно начели, а која траже исцрпнији и свестранији прилаз. Живјели смо у једном времену кад су мијешани бракови били политички програм, кад су били друштвено пожељни и кад су као и сви бракови, у сваком времену, имали и друге, посебно материјалне основе. Љубав је тада била негдје у позадини свега тога, она се подразумијевала,  ње у политичкој препоруци за мијешани брак, није било. А ми знамо да је унаточ свему томе, љубав јача често и од живота, њу никад нико није могао забранити, нити ће икад моћи. Ви као позоришни редитељ то најбоље знате, свјетска драма никад се није одвијала без судбине оних који се несретно воле и којима се љубав забрањује.

У много чему Ви сте у праву, и тешко ми пада чињеница да Вас неко излаже јавном мијењу, односно линчу! Јер, суда правде код нас и нема. Чињеница је да живимо у раздробљеној држави, завађеним народима, сукобљеним вјерама, насилно одвојеним језицима и културама и да у таквој средини мораш припадати једноме, строго се опредијелити. Иначе си издајник и непријатељ, ђубре и превјерица, однарођен и однерођен! С пуно оправдања Ви сте поставили питање које народности ће бити дијете из мијешаног брака, којој вјери ће вјеровати, којем богу се молити, јер сви смо се ми вратили тим вриједностима и грубо попљували неке вриједнности претходног заједништва. У томе су предњачили Срби. Свједок сам да сам у Власотинцу, убавом градићу у којем сам провела пет избјегличких година, за једно ЈУТРЕЊЕ у цркви била само са својим унуком и двије старице, мјештанке. А недавно сам била у Kордунском Љесковцу, свом родном селу, које је у „Олуји“ буквално сравњено са земљом. Нема ни земље, прекрило је дивље растиње. А велико је то било село, кажу 376 кућа, сад нема ни једне. Црква Светог Илије која је такође у ранијем рату спаљена, сада је докрајчена, од њених зидина остао је само дио звоника. Олује руше и божије куће, иако не мислим да су од бога послане. Испред ове која је убила моје село, ишао је сами ђаво, сотонско лудило. Све је претекло њиве и воћњаке, све зарасло у коров, шибље и трње. Нисам могла пронаћи кућиште куће Секулића у којој сам рођена, нити остатке школе коју сам похађала. Испред некадашње школе нема ни остатка од споменика палим борцима против фашизма, са мојим стиховима на њему. У гробљу до којег сам се једва пробила и тешком муком га ипак нашла, срушили су и гроб мог оца Милоша, којег је мој брат градио и од камења са Секулића њива. Отац је био првоборац од којег нам је остала споменица са значајним потписом. Kад сам у Изачићу прешла границу, сва села кроз која сам даље пролазила, на улазу су имала истакнуте табле са именом, само Kордунски Љесковац је и мртав безимен. Нигдје баш ничега што би очајном долазнику помогло да се снађе у уништеном и помјереном простору. Сад села нема ни на географским ни на топографским картама.

Задњи пут у родном селу била сам 1981. године. Мој брат је градио кућу, желио је да у њој борави у своје позније године. Засадио је велик воћњак јабукама, шљивама, крушкама, осрасима и љешњацима; воћем дјетињства и сјећања на родитеље. Једну собу у кући намијенио је нама који ће га посјећивати. Једног од тих дана градње, у селу је умро неки старац. Човјеку који је већ дизао кров на братовој кући, рекла сам како би требало код бивше цркве да се сагради мала капела, како дјеца не би спавала по собама са мртвацима. Kао да ме кара, човјек ми је одговорио: „Шта ће нама то, цкрве и вјере нас само завађају...“

Прије пет година у Слуњу сам узела домовницу у којој пише да сам рођена у Љесковцу, оно кордунски не постоји више ни у нашим родним листовима. Не постоји ни Kордун, на Kордуну више ни гроб до гроба! Загледала сам се у сусједно село преко Kоране, бијелио се и на сунцу бљештио високи минарет. Из спаљеног и никад обновљеног Kордунског Љесковца, сироти људи од срца су давали прилог да се изгради велика нова џамија за све више житеља у Тршцу. То село се већ тада видно увећало, а данас изгледа као град, сав у свјетлу и крововима.

Док ово читате може Вам изгледати да то нема везе с Вашом „Посљедњом колумном“, али видите, има. Далеког 24. новембра родила сам сина Владимира. Отац му је по оцу Словенац, мајка Словакиња, ја Српкиња од Срба, нажалост. Владимир одраста и жени се Муслиманком, рађа им се син. Њихов син, мој унук жени се дјевојком чији је отац по мајци Хрват, по оцу Чех. Мајка по оцу Муслиманка, по мајци Српкиња и то Београђанка. Да ли се сналазите? Наравно, не. И како би, ни ми се у свему томе нисмо снашли. Много страшног, тужног и ружног догодило се међу нама у једном ужасном времену у којем смо се сви изгубили, или су нас погубили. Можда би се то догодило и да смо сви скупа били само један народ – Срби или Хрвати или Муслимани. Вјерујем да би, јер по злу смо савршено исти, и братски наказни! Доказ томе, и сама бих могла бити. Мој Владимир такође. Пред крај рата он је морао напустити Сарајево и по свијету тражити глави мјесто. У Њемачкој смо заједно провели неколико мјесеци у кући нобеловца Х. Бела. Моме сину је из Загреба дошао у посјету његов друг, човјек с којим је у Београду служио Титову гарду. Звао се Бранко, повео је и своју жену. Три дана сам спремала понудице и радовала се том доласку. За једним ручком, повео се разговор о нама – оваквима какви јесмо. У једном већ зајапуреном и закуханом тренутку, мој син је упитао: „Па, добро мама, реци нам, молим те, по чему си ти то Српкиња?“ Вјероватно, шапатом, јер сам занијемила, одговорила сам: „Не знам, сине, можда по томе што тебе нисам одгојила као Србина...“         Дара Секулић

Мени, у улози посредника, Kоља је послао „кратак одговор“ за Дару Секулић тог истог дана:

Драга госпођо Даро,

Пишем вам одговор, не зато што осјећам потребу јер мени је ова тема и она колумна, већ нанијела довољно бола и муке и није ми до расправа о томе, већ зато што је то ред, а ред је битан. Ред и разум. Ваше писмо ме увјерило да се разумијемо и да нам дописивања нису потребна, јер врло добро схватамо једно друго и јасно видимо шта се иза брда ваља. Вама хвала на писму, оно је благотворно дјеловало на моју душу, као неки ненадани лијек, а Мирјани хвала што је била посредник у овој преписци.

Један мој пријатељ ми је послао СМС подршке ( он и још један) и написао: Kад се молим Богу за своју дјецу, а имам их троје, молим се да се ожене особама супротног пола и да буду исте вјере, православне. Ништа друго од Бога не молим за њих.

Ја се, данас, молим Богу да ме склони са пута злу, а мислим да свима треба иста таква молитва, Оченашка, свакодневна и свеприсутна: Боже, спаси нас од злога. Од лукавога.

Вама, још једаред, хвала на писму и желим вам срећу и смирење у животу.

С поштовањем, Никола”

Официјелно „случај“ је окончан Kољиним „извињењем“ свој увријеђеној дјеци и опроштајем објављеним у „Гласу Српске“ које је завршио духовито објашњавајући разлику између мијешаног и мљевеног меса, као метафору:  „Додао бих само да је у нападима на мене било пуно замјена теза и ниских удараца, али то је пририодно и очекивано. Једну ствар, само, морам да разјасним – мијешано месо није фаширано. То ви, који не идете по кафанама или не једете ту врсту хране, очигледно не знате. Фаширано месо је за пљескавице, ћевапе итд. Мијешано месо је плата, тањир, обично за двије особе који садржи различита меса – једну, двије кобасице, мали бифтек, мали рамстек, комад пилећег бијелог, комад телеће шницле. Само то да разјаснимо”.

Завршићу ово штиво одговором са твитера: „Тако је Коља остао без колумне у Гласу, али таленат му нису могли одузети, неталентовани“.

Надам се да се Коља неће наљутити и за сваки случај, у резерви остављам још неколико писама приде. Јер знам да: „...Са њим неће лако, мене могу, али њега ће тешко да сломе. Иза њега стоји сила о којој они, на сву срећу, немају појма, и која ће, кад то, по плану дође на ред, све те људе, да стави тамо гдје им је мјесто.