Strah od budućnosti

Nekako sa zahuktavanjem predizbornog ljeta, sastavljanjem stranačkih parlamentarnih lista i prvom promocijom kandidata za vodeće funkcije, jasno je da će u mjesecima koji slijede njihov izborni rezultat zavisiti od uspostavljanja dobre komunikacije sa javnim mnjenjem i približavanja glasačkom puku.

IT u kampanji

Prvi put u ovim izborima stranke i njihovi kandidati, pored već uhodane kampanje "oči u oči" sa biračima, što po mjesnim zajednicama, što ispod šatora, pokušavaju da u svojoj prezentaciji i komunikaciji koriste moderne tehnologije. Neki su otvorili "Fejsbuk" stranice, drugi "Tviter" naloge, a poneki, poput lidera SDP-a Zlatka Lagumdžije, blogove na kojima objavljuju vlastito viđenje problema i rješenja.

Posljednjih dana primjetan je i rast stranačkih botova (anonimnih komentatora) na informativnim portalima, ali sve to je još daleko ispod stepena u kojem se modernim komunikacijama i specijalnim ratovima na netu služe političari i stranke u svijetu, ali i u regionu.

Sve to daleko je ispod onog nivoa komunikacije koji u propagiranju svojih aktivnosti širom planete koristi teroristička "Al-Kaida" ili njen opasniji mutant radikalna grupa Islamska država Iraka i Levanta.

Iako zvuči paradoksalno, upravo militantne terorističke grupe obučene su da vrlo dobro koriste i vlastitim ciljevima upotrebljavaju sva dostignuća savremenog svijeta koji žele da unište od interneta do "roleksa", sata koji sjaji ispod crne mantije mnogo opasnije reinkarnacije Bin Ladena - Abu Bakr al Baghdadija.

Teroristi su davno shvatili da internet mogu da koriste trojako: kao oružje, kao način brze komunikacije među sljedbenicima i kao mediji na kojem bez cenzure i najbrže moguće mogu da se obrate javnosti. Oni su do perfekcije iskoristili mogućnosti globalne svjetske mreže za prikupljanje novca, ali i regrutovanje novih članova.

Moć interneta odavno su otkrili i kriminalci pa je skoro sve i jedna od 500 najbogatijih korporacija svijeta bila žrtva sajber pljačke u kojoj se novac skida sa daljine upadom u internet sistem, a ne sa čarapom na glavi kao ovih dana u jednoj banci u centru Banjaluke.

Internet i digitalna revolucija traje od sedamdesetih godina prošlog vijeka, a danas svako ozbiljno društvo, država, organizacija, korporacija ima razvijen odnos i veoma aktivnu ulogu u ili korišćenju ili kontroli i vlasništvu nad najmoćnijim i najprofitabilnijim nevidljivim oružjem 21. vijeka.

Kod nas, iako je broj internet korisnika posljednjih godina povećan, kao i broj informatički pismenih pojedinaca, ipak moć i snagu bogatstva puteva koji se ukrštaju u vasioni malo ko je uspio da shvati. Iako je u porastu prodaja "pametnih telefona", mogućnosti koje pružaju brze komunikacije bez granica ovdje nisu strateški iskorišćene, ali zato jeste blaćenje bez posljedica iza skrivenih naloga i anonimnih i lažnih potpisa. Nerijetko se iza komentara na portalima pojavljuju imena osoba iz javnog i političkog života a da nijedna istražna agencija ne čini ništa da zloupotreba identiteta, koja ima elemente krivičnog djela, bude zaustavljena i sankcionisana.

Mali broj političara u svijetu i regionu nema profile na društvenim mrežama u vremenu u kojem je čak i konzervativni papa shvatio prednost ove vrste komunikacije i na "Tviteru" otvorio devet naloga za komunikaciju sa vjernicima na devet jezika i dobio 14 miliona pratilaca.

Istovremeno kod nas taj vid komunikacije je poprilična jeres, jer ovdje se biznis i dalje svodi na nasipanje tucanika, brzo poslovanje, na slanje preporučenih pošiljki, a politička agitacija i kampanja na pečenje ispod šatora.

Digitalni lobisti

Sa koliko pažnje zemlje EU gledaju na IT oblast pokazuje i to što Francuska ima Ministarstvo ekonomije, privrednog oporavka i digitalne ekonomije, a Njemačka Ministarstvo za saobraćaj i digitalnu infrastrukturu.

U januaru ove godine Velika Britanija krenula je u snažnu digitalnu revoluciju uz procjenu da će njom u 2015. godini uštedjeti oko dvije milijarde evra novca svojih poreskih platiša. Na prezentaciji koju su nazvali "Sprint 14" britanski ministri i najviši državni zvaničnici javno su demonstrirali nove servise digitalne revolucije u sistemu odnosa država - građanin.

Iako je više nego jasno da je svijet odavno iz industrijskog prešao u digitalno IT doba, koje je i sadašnjost i budućnost razvoja cijelog društva, kod nas, nažalost, još nema ni naznaka ni realnih pomaka u ovladavanju tom nebeskom silom. Nešto malo zainteresovanih za digitalne tehnologije i informatičku eru time se bave uglavnom na bazi trgovine u kojoj njuše velike pare i svoj procenat u istim.

U Sarajevu donekle postoji razvijenija svijest o IT procesu i njegovim ogromnim mogućnostima, ali i enormnoj zaradi koju donosi taj biznis. Otkuda je bitka za vlast nad Regulatornom agencijom za komunikacije, posebno za informatički pismeni vrh SDP-a, bitka svih bitaka.

Vrijeme u kojem živimo naučnici nazivaju "sveobuhvatno doba interneta" (IoE), a ono ima dubok uticaj na pojedince, poslove, društva i kompletne države. Prema analizama, IoE obuhvata poslove u vrijednosti od čak 19 triliona američkih dolara. U deset digitalno najrazvijenijih zemalja spadaju zemlje Skandinavije, Azijski tigrovi i zemlje Zapadne Evrope. U našem regionu u vrhu je Slovenija.

Danas je širenje digitalne pismenosti jedini put u budućnost, a više nego jasno je da jake ekonomije nema bez jake informatike, a da bez jake ekonomije nema jake države.

Pored korišćenja IT za ekonomski razvoj društva, moderne tehnologije se koriste i za ostvarenje političkih ciljeva, a u svijetu je već poznat termin "digitalni lobisti". Digitalna diplomatija posljednjih godina postala je novo, najjače oružje Albanaca sa Kosova, koji i na taj način pokušavaju da dobiju priznanje države Kosovo.

Velike IT kompanije poput "Gugla" i "Jahua" Albanci svakodnevno zasipaju stotinama hiljada i-mejlova sa zahtjevima da Kosovo tretiraju kao zasebnu državu i da ga tako prepoznaju.

Zagovornici države Kosovo stupaju u kontakt sa svim velikim svjetskim kompanijama putem platforme "Digitalno Kosovo", tačnije sajta "digitalkosovo.org" koji već ima sastavljena pisma na engleskom jeziku, a od posjetilaca samo traži da izaberu firmu kojoj žele da se obrate i ostave ime, prezime i svoj i-mejl.

Unaprijed napisana pisma na sajtu "Digitalnog Kosova" upućuju se različitim primaocima, ali im je struktura ista: potpisnik kaže da je redovni korisnik usluga dotične firme i da je veoma razočaran što ona u svoj meni nije uvrstila i njegovu državu - Kosovo.

Najveći uspjeh digitalnih lobista je onaj na "Fejsbuku" - društvenoj mreži koja zahvaljujući njima već prepoznaje Kosovo kao državu. Za samo 24 časa, više od 200.000 korisnika "Fejsbuka" promijenilo je prebivalište i izabralo - Kosovo. Prije toga "Fejsbuk" je stanovnike Prištine prepoznavao kao građane Kosova/Srbije ili Kosova/Albanije.

Od tog trenutka traje pritisak i diplomatska ofanziva na "Gugl" da odobri kosovski domen, "google.ks" ili "google.ko".

Projekat "Digitalno Kosovo" podržavaju kosovsko Ministarstvo spoljnih poslova, "Britiš kansil" i norveška ambasada u Prištini.

Tesla i Pupin

Tužno je da narod koji je čovječanstvu dao dva velika naučnika, na čijim se otkrićima baziraju i moderna tehnološka dostignuća, sve do bežičnog interneta, do danas nije shvatio da je razvoj IT osnov njegovog daljeg razvoja u svim drugim segmentima.

Nikola Tesla daleke 1900. u svom projektu "Svetski sistem" u 12 tačaka opisao je ono što danas zovemo bežični internet, mobilna telefonija i GPS.

Dan na koji je rođen neosporno jedan od najvećih umova moderne civilizacije, 10. jul, u Srbiji je četvrtu godinu zaredom obilježen kao Dan nauke. Istovremeno u nekoliko gradova u SAD gdje je Tesla proveo svoj naučni vijek ovih dana održano je niz manifestacija u čast velikog naučnika.

Jedan od više od 1.500 novinskih naslova objavljenih do danas u svjetskim medijima glasi: "Tesla i Pupin će zajedno uspjeti da naprave pronalazak koji će zaustaviti rat". Upravo taj naslov, koji povezuje dva najpoznatija naučnika koje je imala Amerika početkom 20. vijeka, dovoljno govori o njihovoj ulozi i očekivanju čovječanstva.

Mihajlo Pupin u SAD je stigao deset godina prije Nikole Tesle. Imao je pet centi u džepu. Tesla je prekookeanski brod napustio sa četiri centa. Imena obojice upisana su zauvijek u knjigu svjetske nauke.

Američka ambasada u Srbiji 10. jula 2014. otvitovala je: Imao je 28 godina, ideju i četiri centa u džepu kada je 1884. došao u Njujork odakle je radom i genijalnošću promijenio Ameriku i čitav svijet "Tesla

Ono što je mnogo tužno je da ni Tesla ni Pupin u narodu iz kojeg potiču do danas nisu dobili čast i poštovanje koje zaslužuju. Pupin posebno. Njegova autobiografija "Od pašnjaka do naučenjaka", za koju je 1924. dobio Pulicerovu nagradu, u SAD je obavezna školska lektira. Kod nas djeca o toj knjizi ne znaju ništa.

Mihajlo Pupin, koji je ovom imenu dodao srednje Idvorski (po banatskom selu Idvoru u kom je rođen) pored nauke imao je dvije velike ljubavi - Srbe, narod kojem je pripadao, i Ameriku, državu koja mu je dala šansu i ostvarila snove.

Ugledni profesor Kolumbija univerziteta i član Francuske akademije nauka, Srpske kraljevske akademije, predsjednik Njujorške akademije nauka i počasni doktor čak 18 univerziteta zbog svoje vezanosti za Srbiju, svoje korijene i crkvu, do danas nije dobio mjesto koje zaslužuje u našem obrazovnom sistemu zahvaljujući i anatemi komunista koji su Pupina prepoznavali kao "srpskog nacionalistu". Tesla je prošao za malu nijansu bolje, ali ipak tek u posljednje četiri godine u Srbiji je jedan dan, 10. jul, posvećen velikom naučniku i njegovom djelu.

Možda upravo u tom i takvom našem odnosu prema Tesli i Pupinu leži i odgonetka današnjeg položaja u IT dobu. Skloni teorijama zavjere, kao što je najnovija storija oko HAARP-a, mi ili ne prepoznajemo stvari ili imamo problem da iz straha od nepoznatog prihvatimo i iskoristimo nova dostignuća.

BiH, Srbija, Crna Gora, Albanija, Makedonija i Moldavija su 1. jula u Briselu pristupile programu EU "Horizont 2020". teškom nevjerovatnih 80 milijardi evra, koji zauvijek treba da promijeni odnos nauke i privrede. Taj program za istraživanje i inovaciju biće dostupan u narednih sedam godina i najveći je finansijski program za podršku nauci i inovacijama u istoriji postojanja EU. Cilj mu je da dovede do ekonomskog rasta i smanjenja nezaposlenosti, a Alma Hasanović, koja je u ime Ministarstva civilnih poslova BiH prisustvovala potpisivanju, pozvala je sve istraživače da učestvuju u njemu.

Na koji način će izvršne vlasti RS odgovoriti tom pozivu još se ne zna, jer kod nas nije bilo posebnih informacija o programu. Pored toga, ovdje nema posebnog ministarstva koje se bavi digitalnim i informacionim tehnologijama i koje bi moralo da projektuje razvoj društva u tim oblastima bez čega ćemo ostati na začelju svijeta. Bez čega će svijet otići drumom, a mi tumarati šumom. Kao što danas u 21. vijeku gledamo u nebo hoće li biti suše ili kiše, a istovremeno u 6. osnovne djeca nam uče kako su stari Egipćani, još prije Hrista, imali izgrađen sistem navodnjavanja.

Skupštinski obrti

I dok se javnost u Srbiji posljednjih mjeseci trese oko plagijata i nepostojećih doktorata jednog ministra, jednog opozicionara i vlasnika najmasovnijeg privatnog fakulteta (zaduženog za "obrazovanje" državnih službenika) kod nas traje proces verifikacije brzinskih diploma do čije ekspanzije štancanja je došlo posebno u posljednjih desetak godina. 

Narodna skupština RS prošle sedmice usvojila je još jednom izmjene Zakona o zvanjima koja se stiču završetkom visokog obrazovanja i to po hitnom postupku. Poslanici su te izmjene usvojili na prijedlog poslanika Gordane Đurić, iako je protiv njih izričito bila Vlada RS, tačnije resorno  Ministarstvo prosvjete i kulture RS.

Samo nekoliko mjeseci ranije, 10. aprila ove godine Narodna skupština RS usvojila je Zakon o zvanjima koja se stiču završetkom visokog obrazovanja čiji predlagač je bilo Ministarstvo prosvjete, a kojim se uređuje sticanje i korišćenje strukovnih, akademskih i naučnih zvanja.

Prema tom zakonu u kategoriji akademskih zvanja titulu "diplomirani" stiču oni studenti koji završe studije sa 240 ECTS bodova (četiri godine studija). Prilikom razmatranja Zakona uloženi su i amandmani, među kojima i amandman poslanika Gordane Đurić da titulu "diplomirani" stiču i oni koji završe trogodišnje studije i imaju 180 ECTS bodova. Amandman Đurićeve je tada odbijen.

Dan poslije resorni ministar otišao je u srce pobune, na Poljoprivredni fakultet u Banjaluci u pokušaju da smiri strasti jer su studenti tog trogodišnjeg studijskog programa tražili da dobiju zvanje diplomirani.

Pobuna je krenula sa fakulteta na kojem je upravo poslanik Gordana Đurić profesor, a njen suprug Nikola Mićić godinama bio dekan.

Ali nije ovo tekst o bračnom paru Đurić Mićić, nego o tome kako lični interesi kreiraju i jednu osjetljivu oblast, oblast obrazovanja od koje zavisi razvoj cijele zajednice decenijama unaprijed.

Nejasno je kako i zašto je Narodna skupština RS na dnevni red stavila prijedlog za izmjene zakona poslanika Gordane Đurić i izglasala ga, kada je isti taj amandman odbila samo nekoliko mjeseci ranije - 10. aprila ove godine? Ali ono što je jasno jeste da od aprila do juna nije došlo do bilo kakve promjene u činjeničnom stanju ili pravnom osnovu za izmjenu Zakona o zvanjima.

Iako u  našem okruženju ne postoji nijedna zemlja u kojoj se trogodišnje studije završavaju sticanjem zvanja "diplomirani", ni to poslanicima nije bilo važno jer su očito bili rukovođeni inovativnom idejom da i mi bar u nečemu budemo prvi i originalni.

Ono što je nejasno jeste kako je moguće da su narodni poslanici među kojima ima i profesora univerziteta, a i onih koji su završili četvorogodišnje studije u vremenu u kojem je Bog hodao po zemlji, podigli ruku za izmjenu zakona koji i njih i njihovo obrazovanje lično devalvira?

Malo li je što u ekspanziji proizvodnje diploma i doktorata zauzimamo vodeće mjesto u Evropi? Malo li je što nam se Megatrendovi nalaze u svakom sokaku? Malo li je što su se i kriminalci okitili titulama doktora nauka?  Malo li je što niko ne postavlja pitanje ko su vlasnici fakulteta, kada i kako su postali doktori nauka? Malo li je dr Duduka?

Prije nekoliko godina čitala sam kako je Halid Muslimović u 47. godini u rodnom Prijedoru upisao Koledž za informatiku i menadžment "Janjoš", Odsjek ekonomija. Ovaj folk pjevač prije toga završio je metalsku školu 1978. u Jesenicama u Sloveniji, a 2003. naknadno četvrti stepen u Banjaluci. Na "Janjošu" je bio izvrstan student i veoma brzo stekao zvanje diplomiranog ekonomiste. Nekako u isto vrijeme fakultet je veoma brzo završio i student Naser Orić, nekako odmah po povratku iz Ševeningena.

Ovo su dvije istinite priče u moru istih. U zemlji u kojoj su profesori smislili aforizam: Ko nema u glavi, tata mu ima u džepu.

Ovih dana poslije razotkrivanja Šapićevog plagijata, jedan oštroumni sunarodnik iz dijaspore postavio je suštinsko pitanje: Nije mi jasno zašto kupuju doktorate i diplome? Zar nije značajnije uspjeti u životu sa "srednjom školom"?

Jeste, ali u Americi! A to je mnogo daleko odavde.

  

 

 

Život je maskenbal

"To je ja­ko ču­dno, ovaj svi­jet će pri­hva­ti­ti Laž obu­če­nu u odje­ću Is­ti­ne ali ne­će pri­hva­ti­ti go­lu Is­ti­nu".

                                                                    Is­ti­na

In­sti­tut za ja­vno zdrav­stvo Re­pu­bli­ke Srpske pot­vrdio je da se ovih da­na ja­vi­lo sko­ro 20 pa­ci­je­na­ta kod ko­jih je di­ja­gnos­ti­ko­va­na gro­zni­ca Za­pa­dnog Ni­la. Sim­pto­mi gro­zni­ce za­pa­dnog Ni­la javljaju se tri do 14 da­na po­sli­je ubo­da za­ra­že­nog ko­mar­ca, a ne­ko­li­ko pro­ce­na­ta onih či­ji je imu­ni sis­tem oslabljen obo­li­je­va od upa­le moz­ga.

Ne­ka­ko upra­vo sa gro­zni­com Za­pa­dnog Ni­la kre­nu­la je i pra­va pre­di­zbor­na gro­zni­ca u RS, ni­šta manje opa­sna po men­tal­no zdravlje sva­kog po­je­din­ca.

Pre­di­zbor­na gro­zni­ca

Iako je oda­vno ja­sno da će ova kam­panja bi­ti mno­go prljava, jer će oni na vlas­ti uči­ni­ti sve da ta­mo i os­ta­nu, a oni u opo­zi­ci­ji ne­će bi­ra­ti sred­stva da na­kon osam go­di­na stro­gog pos­ta ovla­da­ju drža­vnom bla­gaj­nom, posljedi­ce ko­je će os­ta­vi­ti na gla­sa­če bi­će ni­šta manje opa­sne od me­nin­gi­ti­sa ko­ji ra­zno­se za­ra­že­ni ko­mar­ci.

Već sa­da je ja­sno da će u toj pre­di­zbor­noj igri u ko­joj je os­ta­lo pre­ma­lo vre­me­na za sud­sko ut­vrđi­vanje is­ti­ne, kle­ve­ta bi­ti osno­vno oru­đe po­li­ti­čke bor­be.

Jer ka­ko dru­ga­či­je po­sma­tra­ti po­tez po­sla­ni­ka ko­ji u ja­vnost iza­đe sa vje­što smišljenim pi­tanjem upu­će­nim re­sor­nom mi­nis­tru: Da li je ta­čno da je pred­sje­dnik RS su­vla­snik fir­me u Ru­si­ji, ne­go kao po­kva­re­ni spin. Po­sve je lo­gi­čno da onaj ko ima ta­kav po­da­tak mo­ra za to da po­nu­di do­kaz, do­ku­ment, vje­ro­dos­to­jan pa­pir o vla­sniš­tvu fir­me o ko­joj go­vo­ri, a ka­da is­kaz upa­ku­je u po­sla­ni­čko pi­tanje on­da ma­ni­pu­la­ci­ju i laž pu­šta kao crva u ja­vno mnjenje da o njoj ras­pre­da i po­si­je sumnju.

Sva­ko nor­ma­lan ko­ji taj rat po­sma­tra sa pris­toj­ne dis­tan­ce, ne pri­pa­da­ju­ći ni­je­dnom od ti­mo­va, ni ti­mu na­pa­da, ni ti­mu od­bra­ne, a ni tim plaćenih medijskih savjetnika, slo­ži­će se da je u naj­manju ru­ku neo­zbiljno pos­ta­vi­ti pi­tanje - in­si­nu­aci­ju, a is­tog ča­sa je ne pot­kri­je­pi­ti čvrstim do­ka­zi­ma. Upra­vo to osnov je da se izvan sva­ke ra­zu­mne sumnje ov­dje ra­di o pre­di­zbor­nom tri­ku, la­ži i ma­ni­pu­la­ci­ji gla­sa­či­ma.

Is­to bi bi­lo ka­da bi re­ci­mo mi­nis­tru tu­ri­zma po­sla­nik SNSD-a pos­ta­vio pi­tanje: Da li je ta­čno da se 20. ju­na u ho­te­lu na Ba­bi­nom ku­ku u Du­bro­vni­ku Vu­ko­ta Go­ve­da­ri­ca sas­tao sa Ba­ki­rom Ize­tbe­go­vi­ćem i do­go­vo­rio o re­vi­zi­ji Dej­to­na, re­ci­mo?

Ali to se neće ni desiti, jer poslanik SNSD-a će se baviti Petrovdanskom osnivačkom skupštinom SDS-a iz 1990. na kojoj je Alija Izetbegović rekao kako je dobro što su i Srbi, mada posljednji, osnovali svoju stranku. Ta Alijina izjava od prije 24 godine trebalo bi da bude dokaz "probosanske" politike ljutog političkog protivnika. Ima li ko vaser vagu?

Više je nego ja­sno da će u druš­tvu, u ko­jem je go­di­na­ma je­di­na oblast ko­ja se re­ge­ne­ri­še po­li­ti­ka, posljedi­ce pre­di­zbor­ne gro­zni­ce, ma ka­kav bu­de is­hod sa­mih izbo­ra, os­ta­vi­ti tra­jan ožiljak u me­đu­so­bnim odno­si­ma i sis­te­mu mo­ral­nih vri­je­dnos­ti.

Na na­šu ža­lost, je­di­na po­le­mi­ka ko­ja ov­dje mo­že da se do­go­di jes­te po­li­ti­čka po­le­mi­ka, ko­ja u pre­di­zbor­no vri­je­me pre­ras­ta u po­li­ti­čki boj svim oru­đi­ma. Na­ra­vno da ve­li­ku od­go­vor­nost za to sno­se me­di­ji, ali i ja­lo­vi in­te­le­ktu­al­ci ko­ji druš­tvo po­sma­tra­ju sa pris­toj­ne dis­tan­ce, spre­mni da se be­zboj­no ogla­se u stvar­nos­ti tek ka­da se pred njih pos­ta­vi pris­to­jan nov­ča­ni iza­zov.

Jer ako je kri­ti­ka je­dnog druš­tva osno­vni pos­tu­lat njego­vog na­pre­do­vanja, de­te­kto­vanja, de­mis­ti­fi­ko­vanja i ot­klanjanja lo­ših stva­ri, ni­je li upra­vo li­ce­mjer­stvo i dis­tan­ca in­te­le­ktu­ala­ca (ko­ji su se sve­li na okru­gle sto­lo­ve i pro­mo­vi­sanje se­bi sli­čnih me­dio­kri­te­ta) do­ve­lo do to­ga da ži­vi­mo u sis­te­mu u ko­jem se sve mo­ral­ne vri­je­dnos­ti uru­ša­va­ju. A es­tra­dni pa­tri­oti­zam, ka­ko i sve dru­ge es­tra­dne po­ja­ve, do­bro pla­ća.

U druš­tvu u ko­jem sva­ka laž pro­la­zi i uzi­ma se zdra­vo za go­to­vo, jer se o njoj ne po­le­mi­še. A za­što bi ka­da sva­ka po­le­mi­ka otva­ra pros­tor za ut­vrđi­vanje is­ti­ne. A ko­me ta is­ti­na tre­ba? Po­se­bno ko­me is­ti­na tre­ba u pre­di­zbor­nom ljetu?

Ni­je da ne znam o če­mu pi­šem. Ovo je je­dan svjež pri­mjer ka­ko se laž spi­nu­je i do­bi­ja pra­vo gra­đan­stva. Ne­da­vno se na on­lajn iz­danju je­dnih dne­vnih no­vi­na ispod ko­lu­mne Ne­na­da Ke­cma­no­vi­ća po­ja­vio ano­ni­mni ko­men­tar: "Što ne ka­žeš da imaš fir­mu u Pa­ri­zu na či­ji ra­čun ti je Da­vi­do­vić pre­ba­cio dva mi­li­ona ma­ra­ka sa RTRS-a".

Na­kon in­ter­ven­ci­je Ke­cma­no­vi­ća ko­men­tar je uklonjen. Ne­ko­li­ko da­na po­sli­je, kolega (ko­ji o tom ni­je imao poj­ma) re­kao mi je da žu­te no­vi­ne blis­ke opo­zi­ci­ji pri­pre­ma­ju tek­st, no­vu ver­zi­ju is­te pri­če, ali sa izmi­jenjenim li­ko­vi­ma. Iz te ver­zi­je "ispao" je Ke­cma­no­vić, vla­snik fir­me u Pa­ri­zu je Da­vi­do­vić, a pa­re pre­ko is­te "pe­re" Slo­bo­dan Stan­ko­vić.

Ovo je svje­do­čenje, auten­ti­čan pri­mjer o ma­ni­pu­la­ci­ji la­ži­ma, u ko­jem se li­ko­vi mi­jenjaju po po­tre­bi, ali ne i me­te. Sa­mo je­dan pri­mjer u ko­jem je žrtva is­ti­na, me­tod kom­pro­mi­ta­ci­ja, a cilj po­tpu­na eli­mi­na­ci­ja.

U toj i ta­kvoj op­štoj his­te­ri­ji i kri­mi­na­li­za­ci­ji sve­ga i sva­ko­ga ma­lo ko mo­že os­ta­ti čist. A sve je la­ko od­go­ne­tnu­ti: vi­si­na pla­te, pre­ci­zno ut­vrđi­vanje imo­vi­ne, on­da sa­be­reš, odu­zmeš, po­di­je­liš i eto.  

Ali ko­ga za­ni­ma is­ti­na? Is­pred i iza sva­ke La­ži, ko­ja je kao u na­ro­dnoj pri­či u ukradenoj haljini Is­ti­ne stigla u grad, kri­je se ako ne po­li­ti­čki, ono sa­svim si­gur­no nečiji mali ili malo veći li­čni in­te­res.

Ni­su ovo je­di­ni pri­mje­ri ko­ji po­ka­zu­ju da uvi­jek pos­to­ji na­čin za kom­pro­mi­ta­ci­ju, ako ne la­ži­ma, on­da sve za­vi­si iz ugla iz ko­jeg se po­sma­tra­ju stva­ri, ljudi i do­ga­đa­ji.

Sli­ko­vit pri­mjer za to je ovih pre­di­zbor­nih mje­se­ci u RS aktu­eli­zo­va­ni ra­tni an­ga­žman po­je­di­na­ca kao do­kaz njiho­vog pa­tri­oti­zma.

Pri­ča oko ra­tnog sta­ža i ko je gdje bio tih go­di­na "za­kotrljala" se ka­da je opo­zi­ci­ja u Skup­šti­ni RS za­po­če­la pro­zi­vanje čla­no­va SNSD-a da ni­su bi­li u Vojs­ci RS. Te op­tu­žbe vla­da­ju­ći SNSD je odba­cio i oti­šao ko­rak dalje za­tra­živ­ši da bu­du objavljeni po­da­ci o učeš­ću u VRS svih na­ro­dnih po­sla­ni­ka. SDS je uz­vra­tio munjevi­to: SDS to po­drža­va, ali tra­ži da bu­de objavljen ra­tni staž pred­sje­dni­ka SNSD-a Mi­lo­ra­da Do­di­ka, pri­je svih.

Ovih da­na spi­sak na­ro­dnih po­sla­ni­ka pri­pa­dni­ka VRS u ra­tu je za­vršen, a is­to­vre­me­no u pro­ce­su kro­jenja izbor­nih lis­ta unu­tar SDS-a pro­ble­ma­ti­zo­van je ra­tni po­li­ti­čki an­ga­žman po­sla­ni­ka prvog skup­štin­skog sa­zi­va kao ba­last stran­ci ko­ja na izbo­re izla­zi umi­ve­nog li­ca. Iza sve­ga to­ga kri­je se in­te­res mla­dih stra­na­čkih la­vo­va ko­ji željni vlas­ti ne­će do­zvo­li­ti da se fo­telje na ko­je ju­ri­ša­ju go­di­na­ma tek ta­ko ra­zja­gme.

Ta­ko smo do­šli u naj­manju ru­ku u ve­oma ču­dnu si­tu­aci­ju u ko­joj je po­hval­no bi­ti voj­nik u ra­tu, a po­sla­nik Skup­šti­ne ko­ja je ute­meljila Re­pu­bli­ku Srpsku neo­pros­tiv gri­jeh. I sve to u  Skup­šti­ni ko­ja bez odlu­ka po­sla­ni­ka prvog sa­zi­va ne bi ni pos­to­ja­la, kao što ne bi pos­to­ja­la ni RS. I sve to u ime pa­tri­oti­zma iza ko­jeg se vje­što kri­je bit­ka za fo­telje, što izme­đu vlas­ti i opo­zi­ci­je, što unu­tar sa­mih stra­na­ka. A nož ko­ji do­la­zi s le­đa uvi­jek je na­jo­pa­sni­ji.

 

Pri­ča o Ha­mle­tu

Sta­ra mu­drost go­vo­ri da ka­da ne znaš šta da uči­niš pi­taj di­je­te i ono će ti ne­po­gre­ši­vo okriti suštinu i po­ka­za­ti put. Od­go­vor vam da­jem na ra­zmišljanje:

"Ne­što je tru­lo u drža­vi Dan­skoj", ri­je­či su naj­sla­vni­jeg dan­skog prin­ca Ha­mle­ta, gla­vnog ju­na­ka is­to­ime­ne dra­me en­gles­kog pis­ca Viljema Šek­spi­ra.

Ove ri­je­či je mla­di čo­vjek iz­go­vo­rio u naj­go­roj ago­ni­ji, ka­da je uočio zlo­dje­la svog oču­ha i stri­ca ko­ji je, us­mrtiv­ši njego­vog oca, sjeo na dan­ski pres­to i ože­nio kraljicu, Ha­mle­to­vu maj­ku.

Ha­mlet pos­ta­je op­sje­dnut ide­jom o osve­ti i ne smi­ru­je se dok ko­na­čno ne uni­šti svog oču­ha, os­tavljaju­ći pri tom i mno­ge žrtve za so­bom. Na kra­ju i sam princ umi­re.

Pri­ča o Ha­mle­tu je po­zna­ta, ali, ipak, ko je bio Ha­mlet za­pra­vo? Je li on bio sa­mo obi­čan mlad čo­vjek, im­pul­si­van, željan osve­te i krvi? Da li je Ha­mlet bio lud ili si­gu­ran u svo­je pos­tup­ke? Os­ta­vi­mo ova pi­tanja te­ori­ja­ma knjiže­vnos­ti. Je­dno je iz­vje­sno - či­ta­ju­ći pažljivo prin­če­ve kon­tem­pla­ci­je, mo­že­mo ja­sno zaključi­ti da je on bio ve­oma in­te­li­gen­tan i na­da­sve obra­zo­van čo­vjek. Kao ta­kav, on je ja­sno uočio pro­blem. Pro­blem ljud­ske za­vis­ti, po­hle­pe i zlo­be. Za­to je Ha­mlet i bio pro­gla­šen lu­dim.

Stva­ri su bi­le gro­zne u drža­vi Dan­skoj. Ipak, za si­tu­aci­ju u Dan­skoj u toj dra­mi bio je kriv je­dan čo­vjek - očuh Kla­udi­je. A šta bi bi­lo ka­da bi Ha­mlet bio u pri­li­ci da po­gle­da si­tu­aci­ju ov­dje i da­nas? Da­nas ne pos­to­ji sa­mo ne­ga­ti­vac Kla­udi­je. Da­nas su svi spre­mni ubi­ti bra­ta za­rad tro­na. Da­nas bi ju­nak Šek­spi­ro­ve dra­me mo­gao sa­mo ja­sno uzvi­knu­ti: "Sva­šta je tru­lo u Re­pu­bli­ci Srpskoj!".

Naj­ve­ći pro­blem da­nas u Srpskoj jes­te što na ja­vnoj sce­ni ne­ma­mo in­te­le­ktu­al­ce ko­ji ima­ju hra­brost po­put Ha­mle­ta. Ne­ma­mo ni­ko­ga ko bi se us­pro­ti­vio op­štoj uljuljka­nos­ti i učma­los­ti, ne­ko­ga ko bi uka­zao na to da su stva­ri tru­le.

Na­ro­du je po­tre­ban ne­ko ko će upe­ri­ti prstom na tru­lež i da ka­že "Ži­viš u to­me", da li bi i ta­da na­rod bio za­is­ta to­li­ko lud da ne po­ku­ša da sa­pe­re ta­log?

Ali šta je po­tre­bno da na­pra­vi­mo Ha­mle­ta?

Prvo, po­tre­bno je obra­zo­vanje. Ne­ma šan­se da obra­zu­je­mo in­te­le­ktu­al­ce ako se le­tar­gi­čnost na­ro­da nas­ta­vi. Bez mu­ke ne­ma na­uke, ka­žu sta­ri­ji. A mi da­nas sve češ­će kod mla­dih ljudi ču­je­mo ri­je­či "Su­tra će­mo" ili "Me­ni se ne da uči­ti". Ta­ko su ih ro­di­telji va­spi­ta­li, is­ti ti ro­di­telji ko­ji ku­ka­ju na nes­ta­ši­cu nov­ca, a ne že­le ni­šta da ura­de da ne bu­de ta­ko. Naj­vi­še što že­le ili mo­gu je da ku­pe di­plo­mu za se­be i svo­ju dje­cu.

Opet, ima dje­ce ko­ja su voljna da se obra­zu­ju. Čes­ti­tam toj dje­ci, ali za­što on­da mi i dalje ne do­bi­ja­mo na­šeg Ha­mle­ta, de­ka­den­tnog kraljevi­ća ko­ji će i sam po­gi­nu­ti, ali će ubi­ti zlo? E, tu se javlja pro­blem. I taj pro­blem jes­te dje­li­mi­čno u škol­skom sis­te­mu, ali ne u po­tpu­nos­ti.

Do­ga­đa se da dje­ca (bolje re­če­no ljudi) za­vrša­va­ju fa­kul­te­te sa odli­čnim pro­sje­kom, ali ka­sni­je ne mo­gu da do­bi­ju po­sao. Mi­sle da su za­vrši­li svo­je ti­me što su di­plo­mi­ra­li i pri­ja­vi­li se na Bi­ro za za­pošljavanje.

Mno­go go­di­na ka­sni­je, mla­di ljudi još ne­će na­ći za­po­slenje i slu­ša­će­mo njiho­ve maj­ke ka­ko go­vo­re: "Moj taj i taj je bio odli­čan đak u osno­vnoj i srednjoj ško­li, sve pe­ti­ce, u ro­ku za­vršio fa­kul­tet i ne­ma po­sla".

Ni­je ov­dje pro­blem sa­mo u drža­vi. Pro­blem je u po­je­din­cu.

Za­mi­sli­mo je­dnog En­gle­za ko­ji stu­pa na ame­ri­čki kon­ti­nent u 16. vi­je­ku i tra­ži Bi­ro za za­pošljavanje, a za­tim sje­di na zemlji (jer i ku­ću ne­ko tre­ba da mu iz­gra­di, a kre­dit mu još ni­su odo­bri­li) skršte­nih ru­ku i uz­di­še:

"Eh, ja sam či­tao sve vi­te­ške ro­ma­ne i ja­ko sam na­či­tan, ali me­ne ne­će da za­po­sle" sa is­tim onim pri­zvu­kom sa ko­jim da­nas ljudi uz­di­šu i go­vo­re: "Eh, ja sam či­tao He­ge­la..."

To ni­je pro­blem in­te­li­gen­ci­je. I ni­je pro­blem obra­zo­vanja. To je pro­blem baj­ke.  

Po prvo­bi­tnoj ver­zi­ji baj­ke, Trno­ru­ži­cu je si­lo­vao kralj. Prin­ca ni­je bi­lo u toj pri­či. Baj­ke ne pos­to­je, iz vje­čne uljuljka­nos­ti baj­ki se tre­ba trgnu­ti. Ne­će po­sao pas­ti sa ne­ba, ni­ti će Bog sam od se­be da­ro­va­ti hljeb naš na­su­šni.

I šta sa­da? Po­tre­ban je bunt! Za je­dnog Ha­mle­ta je po­tre­ban bunt! In­te­lekt, obra­zo­vanje i bunt - tri sve­ta pra­vi­la za mi­jenjanje učma­log druš­tve­nog stanja.

A ako mla­di ljudi po­sus­ta­ju baš on­da ka­da bi tre­ba­lo vi­še ne­go ika­da da pre­du­zi­ma­ju ini­ci­ja­ti­vu da pro­mi­je­ni­mo stva­ri, šta on­da? Mo­že­mo za­uvi­jek vi­ka­ti: "Sva­šta je tru­lo u Re­pu­bli­ci Srpskoj"!

Ova­ko svi­jet u ko­jem ži­vi­mo vi­di ne­ko ko još ne­ma 17. Ne­ko ko ne zna za­što se to ljudi ta­ko stra­šno i bes­kru­pu­lo­zno bo­re za vlast.  I ne­ma poj­ma da je Laž ukra­la haljinu Is­ti­ni.