Хоће ли Сакиб Софтић прихватити да мимо свих правних
чињеница и противно Уставу БиХ затражи ревизију тужбе РБиХ против Србије и тако
на себе преузме одговорност за долијевање бензина на балканску тиху ватру?
Ако је паметан, неће.
Јер, јасно је ко бијели дан да бошњачки члан Предсједништва Бакир Изетбеговић,
кријући се иза Софтића и гурајући му шибицу у руке, покушава да покретање
поновног спора пребаци у домен права, иако тужба једне државе против друге
никада и нигдје није била правно, него увијек и прије свега политичко питање.
Исто као што је јасно да Изетбеговић препуштајући једном
човјеку (ма како он био и паметан и стручан) да донесе тако крупну одлуку и
процјењује тако тешку ствар, пренебрегава све уставне и законске норме земље у
коју се куне и директно руши цијели систем. Јер, од када је гавран поцрнио тако
крупна међудржавна ствар није била у рукама једног човјека, него о њој у
интересу земље и свих њених народа и грађана одлучују изабрани органи и
институције, у овом случају, прије свих, Предсједништво БиХ. И по Уставу и по
закону.
Али није циљ ове Изетбеговићеве игранке рјешавање проблема,
нити задовољење права и правде које су му пуна уста, него манипулација у
политичке сврхе. И то манипулација осјећањима властитог народа зарад опстанка
на власти. Манипулација зарад властитог интереса.
Ако је то тако, онда је јасно да га се не тиче што ће таква
одлука сасвим сигурно погоршати односе двије државе и додатно закомпликовати
ионако компликоване односе на Балкану. Да га се не тиче што су људи и овдје и
тамо преуморни од високе политике. Што им је и овдје и тамо политика појела
четврт вијека само њихових малих живота, док је онај други, стварни живот, у
ком су постајали све сиромашнији ишао другим колосијеком.
А што би га се то тицало када се осиромашеним и
обездуховљеним народом најлакше манипулише? Власници голих живота, једноставно,
немају шта друго да изгубе.
Зато је инсистирање Бакира Изетбеговића на покретању
ревизије тужбе против Србије очекиван потез за све који су схватили да политике
овдје већ годинама немају ни циљ, ни идеју, ни стратегију, а ни идеологију.
Политике су се овдје свеле на пропаганду, па политичка борба одавно није борба
идеологија, идеја, програма, него борба пропагандних штабова. А шта је друго
одлука лидера СДА да поново усталаса старе тужбе него пропаганда?
Доказ томе је и изјава првог агента у тој тужби, савјетника
његовог оца Алије Изетбеговића, Фанциса Бојла који каже да не вјерује да Софтић
до 28. фебруара може да пронађе нове доказе за ревизију тужбе, будући да је Изетбеговић
љетос признао да није урађено ништа и закључује: "Изетбеговић је
оптимистичан само због јавности, због његове сљедеће кампање".
Па ко да зна, ако Бојл који је писао тужбу још 1993. године
не зна, да нема ниједног новог доказа прикупљеног од 26. фебруара 2007, када је
Међународни суд правде пресудио да Србија није одговорна за геноцид, до данас и
да је цијела та ујдурма предизборна кампања која овдје никада не престаје.
Е сада, зашто Изетбеговић игра изгубљену игру и да ли се иза
свега крије нека већа прича, као што је она аналитичара и стратега да то ради
по инструкцијама Турске зарад дестабилизације Балкана? Бог ће га знати.
Оно што је сигурно јесте да - ако дефиниција успјешне
политике по Хавелу гласи: "Успјешна је само она политика која се храни
етиком", онда Изетбеговић у политичкој пракси даје одговор на питање:
"Каква је то политика која се храни мржњом?" Опасна и погубна - каква
ће бити. Ко год, из ког год мотива и по чијој год инструкцији да је спроводи.
