Тест хуманости

Један филм протеклих мјесеци пунио је кина широм свијета – Ное. То је она прича о човјеку који је по Божијој вољи спасио свијет. Бог му је рекао да ће због зла које је завладало да уништи планету великим потопом, а да је његова мисија да изгради велику барку. У тој барци Ное је спасио човјечанство тако што је спасио своју породицу и по један пар сваке животињске врсте.  И живот је почео изнова.

Овај филм као да је био предсказање за потоп који нас је задасио ових дана. Нешто мислим, ако је ово што гледамо могло да се догоди за само три дана, како би тек било да киша пада непрекидно 40, као у тој библијској причи о Нојевој барци. 

Метеоролози кажу да нас је задесио циклон Тамара. Искрено никада ми није било јасно ко даје имена тим циклонима и тајфунима и шта та имена треба да значе, али за овом дебелом кишном облаку никада не бих дала тако романтично женско име.

Али да се вратимо стварности. Шта уопште човјек може да напише о природним катастрофама? Слабо шта, па је ваљда је једино разумно да још једном каже да су овакви тренуци, тренуци у којима се тестира људска хуманост и саосјећајност.

Гледајући и слушајући непрекидно вијести о поплавама, видјели смо да хуманости и солидараности ни овога пута није недостајало. У борби за животе, за имовину стотина хиљада породица у РС, били су многи хумани људи:  добровољаци, рониоци, пилоти, рафтингаши, полицајаци, војници, љекари, новинари........

Оно што је мучно у тој несрећи били су, додуше ријетки, покушаји да се на људског трагедији у предизборној години заради понеки политички поен. Управо зато лидер СДС-а задао је сам себи аутого, оптужујући Владу РС да није урадила све што је могла да покуша да умањи размјере катастрофе. 

ПР стручњаци морали су да му кажу да би више добио да је обуо гумене чизме и отишао у Добој или Бијељину, два поплавама најугроженија града у РС, обује гумене чизме и покуша да помогне људима који су се двије ноћи борили да промјене ток ријека које су надирале према њиховим кућама.

Рецимо да се угледа, ако већ неће на предсједника Милорада Додика или премијера РС Жељку Цвијановић,  онда бар на свог партијског колегу Мићу Мићића, који се ниједног тренутка није бавио политиканством.

Несреће увијек тестирају људскост и солидараност, а „на муци се познају јунаци“. У таквим тренуцима политиканство је опасно, јер избори се добијају на програмима политичких странака, а не да људској несрећи. 

Грађани РС у овим тренуцима преживљавају катастрофу. Њене директне и индиректне штете мјериће се стотинама милиона марака. Али, надати се, како што то бива и у животу, послије сваке несреће долази боље вријеме. Зрело и солидарно друштво за то може да се избори. Лекцију о томе гледали смо прије три године у Јапану послије катастрофалног цунамија и експлозије у Фокушими.  И били свједоци како се хумани и солидарни људи дижу из пепела природне трагедије која је однијела 19.000 живота.