Znam njen stari Gorak konak. Ali ne znam njen novi gorak konak

Ne mogu pričati iz naučnog ugla o umjetničkom djelu Dare Sekulić ili o njenoj poeziji na taj način. Zato ću vam o Dari, ili mojoj teta Dare, pričati posve lično, a opet čini mi se važno da ispričam tu priču.

Dara Sekulić u našu zgradu u ulici Žrtava fašizma broj 12 doselila je kada sam bila treći razred osnovne škole. U tom stanu, vrata pored naših, prije Dare živio je Novica Petković. Piljili smo mi djeca znatiželjno, ali i zadivljeno, u novu komšinicu odjevenu u onim divnim indijskim haljinama, lijepu, gracioznu i daleku.  

Godine su prolazile, a mi smo eto tako postajali i postali jedna porodica. Ulazili smo bez kucanja, ručali, večerali, gledali vijesti, drugovali, slavili, bolovali, odrastali i starili. Govorila je da će probiti zid između naših stanova, da ne idemo okolo, kada smo ionako jedna kuća, izabrana.

Moja majka Vida bila joj je prvi recenzent tek napisanih pjesama. Možda baš uvijek i nije najbolje razumjela, ali je osjećala. A Dara je tako ispipavala bilo čitalaca.. „Vidoooo slušaj napisala sam pjesmu pčeli matici!!! Evo ga Vidooo Brat moj Tesla!!!!“ Upadala je u stan ozarena, a majka, koja je pekla pitu ili kuvala šta god, sve bi ostavljala i sa punom pažnjom slušala Daru koja deklamuje nove stihove, premijerno.

Mnogo godina kasnije jednu pjesmu posvetiće i njoj: Vidi Kusmuk dragoj prijateljici iz Ulice Žrtava fašizma 12 „Ne na svojoj zemlji“, Inđija 2009. godine.

Rastali smo se privremeno toga jutra 12. aprila 1992, mi smo se sklanjali iz grada u vikendicu „dok zlo ne prođe“. Majka nije zaključala vrata. Teta Dare je čekala Kikašev avion i koji dan kasnije otišla za Beograd.  Jedno vrijeme tamo je sa unucima provela kod Brane Petrovića, a onda otišla za dječije selo u Sremskoj Kamenici. Nesrećan slučaj i sticaj okolnosti moju porodicu doveo je Stari Slankamen i opet su se spojili. Dara je prvim autobusom stigla iz Kamenice u Slankamen.  

Kada se preselila u Prištinu, otišli smo po nju 1997. godine i doveli je na Dučićeve večeri poezije u Trebinje. Bio je to praznik pjesme i smotra  pjesnika kakvoj nije bilo ravne. Glas pjesnika protiv smrti, rata, nesreće. ….. kulturna smotra kakvu već odavno nemamo. Sada je to Dučićev dan, a ove godine ugašena je i svečana akademija na kojoj su pjesnici govorili stihove Dučiću u čast.

U pismu napisanom 13.4.1997. godine Dara mi piše ovako: „Mnogo mi je drago da sam bila i vidjela drage ljude. Trebinje, Nikšić i Ostrog u povratku. Naime, do Podgorice sam se vozila sa pjesnicima iz Beograda, oni su išli na avion, a vozač se vratio u Trebinje. Malo je trebalo da se ne vratim sa njim. Luda sam ja, da sam sama u Prištini, sigurno bih to učinila bila, toliko sam željela da se vratim u „svoju zemlju“. A kada nešto razmislim: Jovan sam bez zemlje!!!“

Sve godine poslijeratne Dara Sekulić i moja porodica ostali su zajedno. Majka i brat su se nastanili u Inđiji, mi  u Banjaluci. Dara je iz Prištine otišla u Vlasotince. Pisala nam je redovno, a dolazila i odlazila povremeno.  

U Galeriji Akademije nauka u Banjaluci imala je divno pjesničko veče čiji domaćin je bio akademik Milivoje Unković. Jednog lijepog sunčanog dana u manastiru Gomionica uručeno joj je Kočićevo pero. Bilo je svečano i  otmeno.  

A Dara,  mogla bih reći da meni je bila nešto kao duhovna majka ili pomajka… Kao djevojčurka vukla me sa sobom posvuda - na izložbe, na promocije, na putovanja, u gljive… ali i kod ljekara i travara u Počitelj kada je to zatrebalo. Mojoj kćeri Vidi po vlastitom izboru bila je baba žaba….

Kada je pročitala njenu prvu dječiju dramu rekla je ushićeno: „Od Boga je ovo dar!“ I pitala Vitu da je postavi na scenu. Govorila je: „Biće bolja od tebe, mnogo bolja jer je radoznalija“.

A za svaki Vidin rođendan stizao je dar – pjesma od Babe žabe za Ćoćo San, kako je zvala. Donijela sam ih nekoliko, pa ću vam jednu pročitati…

Još jedna čestitalica

Vido mila, vilo mala.

I deseta je godinica,

K’o zvjezdana prikolica,

Put tvoj obasjava.

 

Ostala je potkovica,

Konjića bijelog, vilenog,

Sretno da ispliva djevojčica

Iz jastučka svilenoga.

 

Dara Sekulić godinama je bila urednik Malih novina, a jedan dječiji časopis osmislila je i u martu 1997. godine i čak napisala njegov prvi broj od početka do kraja.

„Draga moja Mirjanice, očekivala sam vas, napravila sam predlog za školski list, Ana je čak napravila naslovnu stranu. Listu smo dali izme Školski dani, ali ima još predloga pa će se moći izabrati. Mislim da bi list bio bogat i obuhvatao bi svu materiju zanimljivu za uzrast“…..

U jednom kasnijem pismu napisanom u Studenskom centru, paviljon 3, Priština predložila je da taj časopis može da se zove i Školski dani ili Radovanje. Pisala je da bi mogao biti i BRANKO po Radičeviću ili Ćopiću, svejedno….   Nažalost, nije bilo sluha za njegovo pokretanje, ali do danas sam sačuvala taj broj i nadam se  da će Istočno Sarajevo smoći snage da to učini.  Prvi Darin broj časopisa je tu. Nastaviti neće biti teško.

Godine su prolazile, pa sam tako i ja Dari bila urednik. Naime i nisam. Bila sam glavni urednik „Glasa Srpske“ i angažovala je da piše kolumnu. Molila sam je da piše zapise o ljudima, o Andriću, Branku, Desanki, Skenderu…. a ona je slala zapise o bilju. Tako je i nastala knjiga  „Zapisi o bilju i nama“.

U našem posljednjem viđenju u Banjaluci rekla je: „Tebi ću ostaviti moja i Milanova pisma. Ti znaš šta ćeš s njima“. Nažalost, tu prepisku dva velika pjesnika Milana Nenadića i Dare Sekulić nisam pronašla. Ona mi je nije stigla dati. Iskreno se nadam da će ih nekada neko pronaći. Zarad njih dvoje, ali više zarad svih nas.

Listajući i čitajući za ovu priliku Darina pisma naišla sam na jedno iz Vlasotinca napisano 21.3.1999. godine…. Između ostalog tamo piše: „Vladimir se skrasio tamo gdje je najmanje želio usred kaubojske Amerike, u državi Nebraska gradu Linkolnu. Poslao mi je garantno pismo i zove me da tamo živim ali ja sad nisam mogla učiniti ništa u tom pravcu, ali ću otići“.

Dara nije otišla, i ako je htjela. Vladimir se vratio. Ali 25 godina poslije ovoga pisma, Vida, ona mala kojoj je Dara bila Baba žaba, nalazi se u državi Nebraska u gradu Linkolnu na master studijama na Univerzitetu na kojem je predavao Vladimir. I šta da čovjek kaže osim da slučajnosti ne postoje i da su neke veze jednostavno sudbinske ili Božji plan.

Koristim ovu priliku da se zahvalim Viti Mitriću, kojeg je moja teta Dare iskreno cijenila i voljela. Mislim da je njegova upornost i njegov trud i njegova ljubav prema Dari Sekulić učinila da smo i danas ovdje u njenu čast. S njom i njenom poezijom ovdje u Istočnom Sarajevu gdje je po vlastitoj volji živjela posljednje godine života. Gradu koji je voljela i kojem je pisala pjesme.

A ja ću završiti sa jednom malo poznatom pjesmom i to onom Đure Damjanovića Dari Sekulić:

Gde li je sad? Šta radi sad?

Sad – kada više nije – nekad. Nekad kao nekad. Nego sad – kao ovo što je sad.

Znam njen stari Gorak konak. Ali ne znam njen novi gorak konak.

Izlaganje na „Poetskim danima Dare Sekulić“,  Istočno Sarajevo 11. aprila 2024.

 

 

 

OVDJE SU ČEKALI NA SMRT U posjeti Mlaki, nekadašnjem sabirnom logoru za srpsku djecu sa Kozare, Banije i Korduna

https://srpskainfo.com/ovdje-su-cekali-na-smrt-u-posjeti-mlaki-nekadasnjem-sabirnom-logoru-za-srpsku-djecu-sa-kozare-banije-i-korduna/

Овако је било, и да разјаснимо – мјешано месо није исто што и мљевено!

Више се и не сјећам шта је Никола Kоља Пејаковић написао у тој колумни, објављеној у „Гласу Српске“, половином новембра 2012. године. Пажљивији читачи од мене писали су да је дјецу из мјешаних бракова назвао „мљевеним месом“, иако је наслов колумне био написан великим словима и гласио је “Мијешано месо“. Штошта су писали површни, а они по којима ће се много тога звати поручивали да дуго нису прочитати текст у којем има толико кајања, оправдања, жаљења и извињења.   

Kако је пракса „Независних новина“, па и „Гласа Српске“ била да колумнисти имају потпуну слободу у писању, што је било очевидно у бројним другим примјерима (колумнама Бориса Дежуловића, нпр) и да њихово мишљење не одражава уређивачки став саме новине, није ми пало на памет да зауставим ни Kољину, ни било чију другу колумну, ни тада, ни касније, ни никада. Брат-брату нисам ни сматрала да је оно што је Коља написао у „Мијешаном месу“ увредљиво за било кога, напротив. Наивно сам вјеровала да у демократији, за коју смо се изборили, свако има право да изнесе своје мишљење са којим други могу, али и не морају да се слажу.

Знам да ме тога дана назвао власник „Гласа Српске“ и мој друг Жељко Kопања и то сав ван себе. Галамио је, вриштао - боље речено. Рекао је како су његова дјеца из мијешаног брака (хоће рећи отац и мајка им нису припадници истог народа) и како је ова колумна увриједила и њих. Рекао је да радим шта знам, да отказујем сарадњу Kољи, кога сам ионако ја ангажовала јер је то тражио мој пријатељ владика херцеговачки Григорије.

Наравно, одмах су кренули напади површних сарајевских грађанских портала, текстови Дежуловића, Бурсаћа, аналитичара... који нису штедили ни Kољу, а ни „Глас“. Kоља је био добар повод, а мета је било мало више, јасно је то било и тада, као што је јасно и данас.

Е сада питате се, сигурно, шта ми би данас да се сјетим. Нисам се сјетила ја, сјетио се колега садашњи уредник „Гласа“ на твитеру, боље рећи подсјетио. Бројни су додали сјећања, покушавајући да објасне феномен како је Коља од жртве хајке, десет година касније након серије „Кости“ постао идол бањалучке раје (и шире). Не друге раје, него исте оне која је, ако не учествовала директно, онда по ћошковима и из корнера подржавала медијски линч Пејаковића. 

Е зато сам помислила да је ред да се присјетим, као учесник, судионик и у том тренутку главни уредник „Гласа Српске“, који је објавио колумну. Елем, након „угодног“ разговора са Жељком Kопањом припала ми је част и обавеза да назовем Kољу, да му кажем да земља гори, да власник новина сматра да је увриједио многе, па и његову дјецу, и да ћемо морати да му откажемо сарадњу јер је тешко нарушио углед „најстарије новине“.

Наравно, сјећам се као данас, негдје на аутопуту Бањалука – Београд, мјесту на којем су ми, случајно или не, саопштаване и многе друге важане вијести, назвао је владика Григорије вапећи да морамо да спасимо Kољу, којег је све то, разумљиво, много погодило. У том тренутку иако веома мудар и проницљив владика је наивно прецијенио моћи и утицај главног уредника „Гласа Српске“, па сам морала да узвратим једноставном реченицом: „Владико мислим да ћете ви морати да спашавате мене, а ја сам немоћна да спасим Кољу. Многима мета и није он,  него добар повод за јуриш на мјесто главног уредника Гласа“. Испосавиће се да је тако и било.....  

Није само владика био уз Кољу у тим данима. Много  позива, много писама је у редакцију стизало тих дана, али власник је одлучио да стоички гледамо како пљују Кољу и да нема објављивања писама која су нам стизала. А није их писао било ко..... Највећа жива српска пјесникиња, како је с правом зову, Дара Секулић Kољи Пејаковићу послала је писмо 26.11.2012. године.

Писмо Даре Секулић Николи Пејаковићу:  

“Данас је субота, 24. новембар, дан од великог значаја за мене. На данашњи дан 1950. родила сам своје друго дијете, свог милог сина Владимира. Отада до данас родило се безброј људских животча и нељудских смрти, одиграла се страхотна историја само на простору гдје смо некад заједно живјели ми славенски и неславенски народи, многобошци, а свако са својим, само једним богом. Пишем Вам зато што сте Ви рођени, сигурна сам, много година послије рођења мога Владимира, и што Вас доживљавам некако као своје унуке, који су већ у четвртој деценији свог живота. Пишем Вам након што сам прочитала Ваш текст „Посљедња колумна“ у Гласу Српске. Не сјећам се да сам икад прочитала нешто у чему има толико кајања, оправдања, жаљења и извињења, као што свега тога има у том Вашем напису. 

Ваш раније објављен текст о мијешаним браковима био је друкчији од Ваших претходних текстова. Наиме, тај текст је писан без намјере, а прилаз таквој теми има намјеру и мора бити промишљен. Међутим, Ваше мишљење није усамљено. Има много људи који тако мисле, осјећају и настоје тако и да живе – по схватањима, неписаним правилима и традицији народа и вјере којој припадају. Укидање и забрана таквих увјерења, један су од многих разлога који су довели и до посљедњег рата који се водио између наших народа и вјера. Зашто бисмо то прећуткивали и правили се да је неко други закухао кашу коју смо помијешану с крвљу покусали. И сви ти који су Вам тако острашћено замјерили на Вашем мишљењу – хоће још да кусају и кушају, криво им је што су, ако тако мисле, починили гријех према своме роду и породу. У оном што сте написали, међутим, има велике истине. О њој би се могло писати са различитих гледања и виђења, због много најразличитијих збивања, разлога, потврда и увјерења. Али код нас се то не може без острашћености и свих наших предрасуда, и мржње посебно.

У Вашем тексту свега тога у ствари нема, већ је он одјекнуо тамо гдје је пао на плодно тло, тамо гдје људи ни сами не знају одговоре на многа питања која сте Ви несрећно начели, а која траже исцрпнији и свестранији прилаз. Живјели смо у једном времену кад су мијешани бракови били политички програм, кад су били друштвено пожељни и кад су као и сви бракови, у сваком времену, имали и друге, посебно материјалне основе. Љубав је тада била негдје у позадини свега тога, она се подразумијевала,  ње у политичкој препоруци за мијешани брак, није било. А ми знамо да је унаточ свему томе, љубав јача често и од живота, њу никад нико није могао забранити, нити ће икад моћи. Ви као позоришни редитељ то најбоље знате, свјетска драма никад се није одвијала без судбине оних који се несретно воле и којима се љубав забрањује.

У много чему Ви сте у праву, и тешко ми пада чињеница да Вас неко излаже јавном мијењу, односно линчу! Јер, суда правде код нас и нема. Чињеница је да живимо у раздробљеној држави, завађеним народима, сукобљеним вјерама, насилно одвојеним језицима и културама и да у таквој средини мораш припадати једноме, строго се опредијелити. Иначе си издајник и непријатељ, ђубре и превјерица, однарођен и однерођен! С пуно оправдања Ви сте поставили питање које народности ће бити дијете из мијешаног брака, којој вјери ће вјеровати, којем богу се молити, јер сви смо се ми вратили тим вриједностима и грубо попљували неке вриједнности претходног заједништва. У томе су предњачили Срби. Свједок сам да сам у Власотинцу, убавом градићу у којем сам провела пет избјегличких година, за једно ЈУТРЕЊЕ у цркви била само са својим унуком и двије старице, мјештанке. А недавно сам била у Kордунском Љесковцу, свом родном селу, које је у „Олуји“ буквално сравњено са земљом. Нема ни земље, прекрило је дивље растиње. А велико је то било село, кажу 376 кућа, сад нема ни једне. Црква Светог Илије која је такође у ранијем рату спаљена, сада је докрајчена, од њених зидина остао је само дио звоника. Олује руше и божије куће, иако не мислим да су од бога послане. Испред ове која је убила моје село, ишао је сами ђаво, сотонско лудило. Све је претекло њиве и воћњаке, све зарасло у коров, шибље и трње. Нисам могла пронаћи кућиште куће Секулића у којој сам рођена, нити остатке школе коју сам похађала. Испред некадашње школе нема ни остатка од споменика палим борцима против фашизма, са мојим стиховима на њему. У гробљу до којег сам се једва пробила и тешком муком га ипак нашла, срушили су и гроб мог оца Милоша, којег је мој брат градио и од камења са Секулића њива. Отац је био првоборац од којег нам је остала споменица са значајним потписом. Kад сам у Изачићу прешла границу, сва села кроз која сам даље пролазила, на улазу су имала истакнуте табле са именом, само Kордунски Љесковац је и мртав безимен. Нигдје баш ничега што би очајном долазнику помогло да се снађе у уништеном и помјереном простору. Сад села нема ни на географским ни на топографским картама.

Задњи пут у родном селу била сам 1981. године. Мој брат је градио кућу, желио је да у њој борави у своје позније године. Засадио је велик воћњак јабукама, шљивама, крушкама, осрасима и љешњацима; воћем дјетињства и сјећања на родитеље. Једну собу у кући намијенио је нама који ће га посјећивати. Једног од тих дана градње, у селу је умро неки старац. Човјеку који је већ дизао кров на братовој кући, рекла сам како би требало код бивше цркве да се сагради мала капела, како дјеца не би спавала по собама са мртвацима. Kао да ме кара, човјек ми је одговорио: „Шта ће нама то, цкрве и вјере нас само завађају...“

Прије пет година у Слуњу сам узела домовницу у којој пише да сам рођена у Љесковцу, оно кордунски не постоји више ни у нашим родним листовима. Не постоји ни Kордун, на Kордуну више ни гроб до гроба! Загледала сам се у сусједно село преко Kоране, бијелио се и на сунцу бљештио високи минарет. Из спаљеног и никад обновљеног Kордунског Љесковца, сироти људи од срца су давали прилог да се изгради велика нова џамија за све више житеља у Тршцу. То село се већ тада видно увећало, а данас изгледа као град, сав у свјетлу и крововима.

Док ово читате може Вам изгледати да то нема везе с Вашом „Посљедњом колумном“, али видите, има. Далеког 24. новембра родила сам сина Владимира. Отац му је по оцу Словенац, мајка Словакиња, ја Српкиња од Срба, нажалост. Владимир одраста и жени се Муслиманком, рађа им се син. Њихов син, мој унук жени се дјевојком чији је отац по мајци Хрват, по оцу Чех. Мајка по оцу Муслиманка, по мајци Српкиња и то Београђанка. Да ли се сналазите? Наравно, не. И како би, ни ми се у свему томе нисмо снашли. Много страшног, тужног и ружног догодило се међу нама у једном ужасном времену у којем смо се сви изгубили, или су нас погубили. Можда би се то догодило и да смо сви скупа били само један народ – Срби или Хрвати или Муслимани. Вјерујем да би, јер по злу смо савршено исти, и братски наказни! Доказ томе, и сама бих могла бити. Мој Владимир такође. Пред крај рата он је морао напустити Сарајево и по свијету тражити глави мјесто. У Њемачкој смо заједно провели неколико мјесеци у кући нобеловца Х. Бела. Моме сину је из Загреба дошао у посјету његов друг, човјек с којим је у Београду служио Титову гарду. Звао се Бранко, повео је и своју жену. Три дана сам спремала понудице и радовала се том доласку. За једним ручком, повео се разговор о нама – оваквима какви јесмо. У једном већ зајапуреном и закуханом тренутку, мој син је упитао: „Па, добро мама, реци нам, молим те, по чему си ти то Српкиња?“ Вјероватно, шапатом, јер сам занијемила, одговорила сам: „Не знам, сине, можда по томе што тебе нисам одгојила као Србина...“         Дара Секулић

Мени, у улози посредника, Kоља је послао „кратак одговор“ за Дару Секулић тог истог дана:

„Драга госпођо Даро,

Пишем вам одговор, не зато што осјећам потребу јер мени је ова тема и она колумна, већ нанијела довољно бола и муке и није ми до расправа о томе, већ зато што је то ред, а ред је битан. Ред и разум. Ваше писмо ме увјерило да се разумијемо и да нам дописивања нису потребна, јер врло добро схватамо једно друго и јасно видимо шта се иза брда ваља. Вама хвала на писму, оно је благотворно дјеловало на моју душу, као неки ненадани лијек, а Мирјани хвала што је била посредник у овој преписци.

Један мој пријатељ ми је послао СМС подршке ( он и још један) и написао: Kад се молим Богу за своју дјецу, а имам их троје, молим се да се ожене особама супротног пола и да буду исте вјере, православне. Ништа друго од Бога не молим за њих.

Ја се, данас, молим Богу да ме склони са пута злу, а мислим да свима треба иста таква молитва, Оченашка, свакодневна и свеприсутна: Боже, спаси нас од злога. Од лукавога.

Вама, још једаред, хвала на писму и желим вам срећу и смирење у животу.

С поштовањем, Никола”

Официјелно „случај“ је окончан Kољиним „извињењем“ свој увријеђеној дјеци и опроштајем објављеним у „Гласу Српске“ које је завршио духовито објашњавајући разлику између мијешаног и мљевеног меса, као метафору:  „Додао бих само да је у нападима на мене било пуно замјена теза и ниских удараца, али то је пририодно и очекивано. Једну ствар, само, морам да разјасним – мијешано месо није фаширано. То ви, који не идете по кафанама или не једете ту врсту хране, очигледно не знате. Фаширано месо је за пљескавице, ћевапе итд. Мијешано месо је плата, тањир, обично за двије особе који садржи различита меса – једну, двије кобасице, мали бифтек, мали рамстек, комад пилећег бијелог, комад телеће шницле. Само то да разјаснимо”.

Завршићу ово штиво одговором са твитера: „Тако је Коља остао без колумне у Гласу, али таленат му нису могли одузети, неталентовани“.

Надам се да се Коља неће наљутити и за сваки случај, у резерви остављам још неколико писама приде. Јер знам да: „...Са њим неће лако, мене могу, али њега ће тешко да сломе. Иза њега стоји сила о којој они, на сву срећу, немају појма, и која ће, кад то, по плану дође на ред, све те људе, да стави тамо гдје им је мјесто“.

 

Ko je ubio Istinu? A ko srče čorbu?

U okviru ovogodišnjeg Teatar festa u Narodnom pozorištu Republike Srpske  odigran je „modernizovani“ Molijerov „Tartif“ u režiji Igora Vuka Torbice. Ovo igranje došlo je samo nekoliko dana nakon što je onemogućen nastup „Tartifa“, ali i predstave Minje Bogavac „Jami Distrikt“ na festivalu “Teatar u tvrđavi” u Smederevu, a Bitef  objavio da će “Tartif” biti jedan od glavnih aduta njegovog 53. izdanja u septembru.

U direktnom komunikaciji sa publikom, reditelj je ovovremenog “Tartifa” postavio na način da publika kroz cijelu predstavu ostaje dio ansambla, sastavni dio drame u kojoj je i sama žrtva ubijanja istine i razaranja društva, oslikanog kroz  mikrorazaranje jedne porodice.

Nisam baš sigurna koliko je direktna interakcija glumaca doprinijela razumjevanju poruke predstave koja u Smederevu nije odigrana kao “politički nepodobna”. Mada iskreno da vam kažem ne razumijem šta je u “Tartifu” politički nepodobno? A još manje znam šta je to u Jami Distriktu? Ali popuno sam sigurna da ni Josip Broz i cijeli jednopartijski aparat nikada ne bi zabranio nijednu od te dvije predstave, shvatajući da u pozorište ide veoma mali, ograničen broj ljudi, od kojih je barem  pola njih tu isključivo da bi bilo viđeno.

Ali da se vratimo predstavama. I dok se “Jami Distrikt” kroz priču tri djevojke bavi besmislom sukoba i ratova Srba, Hrvata i Bošnjaka, “Tartif” se bavi nečim ličnijim, svakodnevnijim i otrežnjujućim. Ispričan kroz priču jedne porodice, i uljeza u tu porodicu koji je, u ime autokratskog režima koji simbolizuje,  disciplinuje, otkriva sve njene slabosti i na kraju razara da bi je preoblikovao u dozvoljenu svijest, “Tartif” je brutalno iskrena priča o svima nama, o svim našim posrtajima, o gubljenju identiteta pojedinca zarad stvaranja poslušnog kolektiviteta.

Zato je posljednja scena “Tartifa” u kojoj “prevaspitana” porodica složno ruča iznad leša ubijene Istine ispričane kroz lik Dorine, koju je maestralno noseći predstavu odglumila Hana Selimović, suština svih naših spoznaja o hrabrosti i čestitosti pojedinca koji zarad opšteg interesa i istine prvo biva poglašen ludim, a potom pogubljen. To društvo koje je davno raskinulo sa svim moralnim vrijednostima ne potresa nijednog trena. Vuk Torbica za publiku ima jasnu poruku:  “Budite sigurni da će, kada vas proglase ludim, a potom ubiju ili jednostavno uklone na ovaj ili onaj način, svi nastaviti da srču svoju čorbu”.

Upravo to dira u samu suštinu stvari, u definiciju društva u kojem istina strada da bi manipulacija i obmana u režiji prilagodljivih, neupadljivih, poslušnih, posve tihih i jezivo licemjernih izdanaka pokazala svu strahotu autokratskog režima koji uvijek bira podobne i nesposobne, a u ludnicu, zaborav ili pod zemlju šalje sve one koji su “umislili” da su glas istine, braneći ne sebe, nego interes zajednice.

Davno prije “Tartifa” jedna koleginica novinarka otkrila mi je suštinu: “Ovdje te ili proglase ludim, ili ubiju. Ja sam dobro prošla, mene su proglasili ludom”.

E sada poruka je takva kakva jeste, ali šta ćemo sa onim većinskim izborom pozorišne publike. Budući da je praksa domaćina da u stolice Teatar festa godinama dovodi aktuelne funkcionere, direktore, savjetnike…..ne mogu da vas ne upitam: Šta mislite da li su se prepoznali u  Tartifu, u onima koji srču čorbu sjedeći na ubijenoj istini, ili u istini?  Iako sam sigurna da su svi instinktivno navijali za istinu, čim su izašli iz teatra bili su spremni na nova ubistva ili nova saučesništva u poguljenjima. Jer da su shvatili da je Tartif  priča o njima, o nama, o publici…. bio bi to dobar znak početka moralnog ozdravljenja društva.

Ta “kultura ambalaže koja prezire sadržaj” nije ni pozvana da shvati, spozna, razumije, koriguje se, zamisli ....  nego da bude vidjena u teatru. Sada ćete sigurno pomisliti “opet ta filosofija palanke”! Nije tačno, to je jednostavno provincijalizacija svijesti, jer palanka ima svoje zakonitosti, a provincijska svijest nema ničega. Iza nje ostaje pustoš. Ostaje veliko ništa. Ona ubija istinu i veliča laž, bez predumišljaja. Ona srče čorbu.

Jer da nije tako, salom Narodnog pozorišta ne bi odzvanjalo cerekanje na scene koje su sve samo nisu smiješne. Ali onima naviklim na “edukovanu” publiku ovdašnjeg teatra ni to nije strano, budući da cerekanje prati i teže dramske zaplete. Tu pozorište nije istina i suština, nego zabava, nešto kao cirkus ili rijaliti.

I kao kada se Orgonova porodica potpuno lomi i prepušta Tartifu obzanjujući to pjesmom “Bitlisa” Let it Be (Neka bude), sve izgleda kao kolektivni “déjà vu”.

“Sa završnom pojavom predstavnika nedefinisane vlasti, a koji ga neće uhapsiti kao u Molijerovoj drami, može se iščitati drugi identitet lika: on je eksponent nekog autokratskog režima koji maligno rastače porodice i celo društvo. Međutim, Torbica ne dopušta da se nedvosmisleno zaključi o kom je režimu reč… On to ne radi iz političkog i/ili umetničkog straha, već zato što ovo nije predstava o Tartifu i vlasti koju on predstavlja. Predstava je o nama, o publici. Na veoma nenapadan način (bez upotrebe večitih ogledala koja će nam se u srpskom teatru još više popeti na glavu od mikrofona), Tartif je samo krivo ogledalo u kome se vide pravi krivci za nesrećne sudbine koje živimo – mi sami”, ovako je u svojoj kritici “Tartifa” u nedeljniku NIN napisao direktor Bitefa Ivan Medenica.

Dajući apsolutnu prednost profesoru kvalifikovanom i pozvanom za pozorišnu kritiku, laički bi da vas upitam: za koga ste Vi navijali?  Za Tartifa ili Istinu? Ne morate glasno. Znam, navijali ste za Tartifa, jer Istina će prije ili kasnije biti ubijena. A mrtva usta ne govore. Treba biti pragmatičan, jer to je ta socijalna inteligencija. Ona druga koja govori o liniji koju intelektualac ne može da pređe zbog čega je spreman da beskompromisno iznese vlastiti stav misleći da njim doprinosi dobrobiti naroda davno je pokopana. Živio Tartif!

Баба Мара и Зембиљ Сава

Неке необичне ријечи пролазиле су кроз моје дјетињство. Амбрела, свитер, зембиљ, рецимо. "Донијела сам с пијаце пун зембиљ", говорила је моја бака, коју је тата одувијек звао "мајка". Зембиљ у преводу значи "плетена торбица за ношење намирница, цегер". Свашта човјек може да носи у зембиљу, и јаре и паре, и лук и купус, па сир и салату.... свашта, али сигурно никада нисте чули да у зембиљ може да стане историја медија, сјећања на њене прапочетке, али и понека добра вијест.

Ових дана дошла ми је под руку књига давних фељтона (тако су их тада звали) са посветом старог сарајевског познаника. Фељтоне је писао један од најпознатијих сарајевских новинара свога времена - сатиричар Сава Скарић звани Зембиљ ефендија. Тај новинар Сава упокојио се давне 1909, а једна улица у Сарајеву до овога рата носила је његово име. Друговао је са Петром Кочићем, а његову сатиру многи су поредили са највећим српским сатиричарима тога доба - Нушићем и Сремцем. Са три прста десне руке, колико му је тешка болест оставила у функцији, прикован за гвоздени кревет, нико као Сава Скарић није знао да опише тадашњу сарајевску чаршију, њене скитнице, уљупе, удовице, фаце... преносећи на папир аутентични језик којим се говорило по сарајевским ћепецима. Писао је оно што је народ мислио језиком Сарајева за који, кажу, нигдје није боље сачуван него у његовим новинским "Зембиљима".

Сава Скарић био је из једне од најстаријих сарајевских породица на чијем тавану се тада литографисао лист "Српска свијест", који је почео да излази 1896. године. Своје текстове - фељтоне објављивао је у једном другом листу "Српска ријеч" под називом "Зембиљи", одакле је и добио надимак Зембиљ ефендија.

Сарајевска чаршија била је луда за Савиним "зембиљима". Свједоци су оставили писане трагове о томе да су Скарића - Зембиља читали сви - и образовани и писмени и полуписмени, а због њега су многи чак научили да читају.

Зембиљ је толико подигао тираж "Српској ријечи" да је и у најтеже доба аустријске цензуре тај лист могао да се одржи од властите продаје, што је данас немогућа мисија штампаних медија.

У једном од својих "Зембиља" из 1909. године Сава ефендија - Зембиљ пише и о новинарству: "Их, па какве су ми то досадашње новине, када у Сарајеву прије "Српске ријечи" није ни било народних новина? - питате ви читаоци. Оно додуше док није "Српска ријеч" покренута, нисмо имали листа што излази сваки дан, ама јесмо имали новина, које би се појавиле вако по два-три пут у мјесецу. Било их је више, а ја ћу вам навести неке као нпр: "Баба Мара Зубовица". Лист за женску политику, кодошење и миндерске вијести. Па онда "Баба Мара Бојанина". Орган "сарајевских миндера". Или енглески: "The Mara Bojanica Chronicle". Ово заправо нису били никакви листови, него су то биле жене "трговке" зване, које су ишле по кућама са бошчом под пазухом и продавале ћереће, пирлитане и везене мараме. Уз свој трговачки посао, оне су се бавиле и репортерством тј. долазиле су кући са врећом миндерских новости и вијести, а излазиле су из кућа, са којом оригиналном вијести богатије. Тако су оне савјесно вршиле своју журналистичку службу, и биле су као неки Рајтеров бито или Хавасова агенција. Од њих си могао разабрат: Је ли се ко разболио, је ли се ко с ким заашиковао, хоће ли бити каквих свадба и шта ће која донијети у ћеизу, шта се у кога родило.... А бабе Маре се опет не могу ни сјетити, колико су издерале нових антерија што су их добиле, као награду за свој публицистички труд и кодошење... Док је наша журналистика стајала на "Corriere dela Mara Zubovicа", дотле се је богме и женило и удавало, а није ко сад".

Ово је само један од "Зембиља", који на Савин духовит начин казује о зачецима новинарске професије на овим просторима. Али и образложење за све оно што живимо данас. За оне који знају да је претеча журналистичког заната "Баба Мара Зубовица" лако је објаснити и све ово што се дешава 200 година послије. Баба Мара и орган сарајевских миндера су у ствари претеча жуте штампе!

И као што је "Баба Мара Зубовица" са више жара преносила вијести о онима које није баш вољела, а углавном давала штуре или никакве информације о онима које је "готивила" или о онима који су били добри купци њених марама, ови уређивачки принципи остали су на снази до данас. Али не само да су Баба Марине мараме претеча утицаја маркетинга на извјештавање медија, него је и однос према информисању јавности остао исти. Зато се и данас прећуткују афере када их има за обиман полицијски досије, а и измишљају и надувавају и када их нема. Све је ствар личног односа, љубоморе и освете извјестиоца или пада продаје марама.

Често то нема везе са политиком или диригованом цензуром, јер у великом броју случајева правила не диктира "партија и братија" (она диктира кадровску политику од амебе до сателита) него лични интерес, новинара или наручиоца. Захваљујући "Баба Мари Зубовици" на снази је остало и још једно од основних правила миндерлук информисања по којем право на јавну ријеч нема онај ко не пије кафу на миндеру или не купи барем једну мараму.

Због тога има година и година укинут је и си-ви из новинарства, као и из друштва чије је новинарство саставни дио. Па кога брига шта је било раније, када се народ ионако не сјећа шта је било јуче?

И ко онда да се сјети Саве Скарића Зембиља, по којем се до рата ионако звала само једна узана сарајевска улица? Кога брига и ко уопште зна да су на овим просторима прве дневне новине излазиле у Сарајеву и да су се звале "Српска ријеч"?

За утјеху је то што и дјело и писан траг увијек негдје претекну, ма колико их затрпавали - што смећем, што заборавом. Тако су до данас у ријетким штампаним примјерцима опстали и Савини "зембиљи", на којима је прије неколико година у Сарајеву докторирао и један мој талентовани колега "скаут", отимајући Зембиљ ефендију од неправде и заборава.

Сава Скарић био је биљежничар живота сарајевске чаршије који је вјерно и истинито осликавао на новинском папиру. И оштрим оком и још оштријим пером запажао њене девијације, исмијавао их и доводио до апсурда. Писао је оно чему је био свједок, оно што би писао обичан свијет да је могао и знао, и управо због тога био толико вољен. Кажу да када је скроз оболио и био у болници ниси могао у њу ући колико му је народ доносио крофни, пита, сира... свакојаке хране. И тада, до посљедњег дана свог живота, на болничком кревету записивао је и објављивао вијести које су му посјетиоци доносили из чаршије.

Пажљиво је слушао људе, јер још једну веома важну врлину је Сава Скарић имао: није био свезналица. Недавно, у потрази за тим свеприсутним феноменом данашњице, упитала сам владику Атанасија: "Какви су то људи који све знају?". Брзо је одсјекао: "Празни". Сава Зембиљ није био празан (зембиљ), па је радио само оно што је најбоље знао. У томе је суштина. Све остало је надградња. Или пропаст. 

Бензин на Балкану

Хоће ли Сакиб Софтић прихватити да мимо свих правних чињеница и противно Уставу БиХ затражи ревизију тужбе РБиХ против Србије и тако на себе преузме одговорност за долијевање бензина на балканску тиху ватру?

 Ако је паметан, неће. Јер, јасно је ко бијели дан да бошњачки члан Предсједништва Бакир Изетбеговић, кријући се иза Софтића и гурајући му шибицу у руке, покушава да покретање поновног спора пребаци у домен права, иако тужба једне државе против друге никада и нигдје није била правно, него увијек и прије свега политичко питање.

Исто као што је јасно да Изетбеговић препуштајући једном човјеку (ма како он био и паметан и стручан) да донесе тако крупну одлуку и процјењује тако тешку ствар, пренебрегава све уставне и законске норме земље у коју се куне и директно руши цијели систем. Јер, од када је гавран поцрнио тако крупна међудржавна ствар није била у рукама једног човјека, него о њој у интересу земље и свих њених народа и грађана одлучују изабрани органи и институције, у овом случају, прије свих, Предсједништво БиХ. И по Уставу и по закону.

Али није циљ ове Изетбеговићеве игранке рјешавање проблема, нити задовољење права и правде које су му пуна уста, него манипулација у политичке сврхе. И то манипулација осјећањима властитог народа зарад опстанка на власти. Манипулација зарад властитог интереса.

Ако је то тако, онда је јасно да га се не тиче што ће таква одлука сасвим сигурно погоршати односе двије државе и додатно закомпликовати ионако компликоване односе на Балкану. Да га се не тиче што су људи и овдје и тамо преуморни од високе политике. Што им је и овдје и тамо политика појела четврт вијека само њихових малих живота, док је онај други, стварни живот, у ком су постајали све сиромашнији ишао другим колосијеком.

А што би га се то тицало када се осиромашеним и обездуховљеним народом најлакше манипулише? Власници голих живота, једноставно, немају шта друго да изгубе.

Зато је инсистирање Бакира Изетбеговића на покретању ревизије тужбе против Србије очекиван потез за све који су схватили да политике овдје већ годинама немају ни циљ, ни идеју, ни стратегију, а ни идеологију. Политике су се овдје свеле на пропаганду, па политичка борба одавно није борба идеологија, идеја, програма, него борба пропагандних штабова. А шта је друго одлука лидера СДА да поново усталаса старе тужбе него пропаганда?

Доказ томе је и изјава првог агента у тој тужби, савјетника његовог оца Алије Изетбеговића, Фанциса Бојла који каже да не вјерује да Софтић до 28. фебруара може да пронађе нове доказе за ревизију тужбе, будући да је Изетбеговић љетос признао да није урађено ништа и закључује: "Изетбеговић је оптимистичан само због јавности, због његове сљедеће кампање".

Па ко да зна, ако Бојл који је писао тужбу још 1993. године не зна, да нема ниједног новог доказа прикупљеног од 26. фебруара 2007, када је Међународни суд правде пресудио да Србија није одговорна за геноцид, до данас и да је цијела та ујдурма предизборна кампања која овдје никада не престаје.

Е сада, зашто Изетбеговић игра изгубљену игру и да ли се иза свега крије нека већа прича, као што је она аналитичара и стратега да то ради по инструкцијама Турске зарад дестабилизације Балкана? Бог ће га знати.

Оно што је сигурно јесте да - ако дефиниција успјешне политике по Хавелу гласи: "Успјешна је само она политика која се храни етиком", онда Изетбеговић у политичкој пракси даје одговор на питање: "Каква је то политика која се храни мржњом?" Опасна и погубна - каква ће бити. Ко год, из ког год мотива и по чијој год инструкцији да је спроводи.