Ko je ubio Istinu? A ko srče čorbu?

U okviru ovogodišnjeg Teatar festa u Narodnom pozorištu Republike Srpske  odigran je „modernizovani“ Molijerov „Tartif“ u režiji Igora Vuka Torbice. Ovo igranje došlo je samo nekoliko dana nakon što je onemogućen nastup „Tartifa“, ali i predstave Minje Bogavac „Jami Distrikt“ na festivalu “Teatar u tvrđavi” u Smederevu, a Bitef  objavio da će “Tartif” biti jedan od glavnih aduta njegovog 53. izdanja u septembru.

U direktnom komunikaciji sa publikom, reditelj je ovovremenog “Tartifa” postavio na način da publika kroz cijelu predstavu ostaje dio ansambla, sastavni dio drame u kojoj je i sama žrtva ubijanja istine i razaranja društva, oslikanog kroz  mikrorazaranje jedne porodice.

Nisam baš sigurna koliko je direktna interakcija glumaca doprinijela razumjevanju poruke predstave koja u Smederevu nije odigrana kao “politički nepodobna”. Mada iskreno da vam kažem ne razumijem šta je u “Tartifu” politički nepodobno? A još manje znam šta je to u Jami Distriktu? Ali popuno sam sigurna da ni Josip Broz i cijeli jednopartijski aparat nikada ne bi zabranio nijednu od te dvije predstave, shvatajući da u pozorište ide veoma mali, ograničen broj ljudi, od kojih je barem  pola njih tu isključivo da bi bilo viđeno.

Ali da se vratimo predstavama. I dok se “Jami Distrikt” kroz priču tri djevojke bavi besmislom sukoba i ratova Srba, Hrvata i Bošnjaka, “Tartif” se bavi nečim ličnijim, svakodnevnijim i otrežnjujućim. Ispričan kroz priču jedne porodice, i uljeza u tu porodicu koji je, u ime autokratskog režima koji simbolizuje,  disciplinuje, otkriva sve njene slabosti i na kraju razara da bi je preoblikovao u dozvoljenu svijest, “Tartif” je brutalno iskrena priča o svima nama, o svim našim posrtajima, o gubljenju identiteta pojedinca zarad stvaranja poslušnog kolektiviteta.

Zato je posljednja scena “Tartifa” u kojoj “prevaspitana” porodica složno ruča iznad leša ubijene Istine ispričane kroz lik Dorine, koju je maestralno noseći predstavu odglumila Hana Selimović, suština svih naših spoznaja o hrabrosti i čestitosti pojedinca koji zarad opšteg interesa i istine prvo biva poglašen ludim, a potom pogubljen. To društvo koje je davno raskinulo sa svim moralnim vrijednostima ne potresa nijednog trena. Vuk Torbica za publiku ima jasnu poruku:  “Budite sigurni da će, kada vas proglase ludim, a potom ubiju ili jednostavno uklone na ovaj ili onaj način, svi nastaviti da srču svoju čorbu”.

Upravo to dira u samu suštinu stvari, u definiciju društva u kojem istina strada da bi manipulacija i obmana u režiji prilagodljivih, neupadljivih, poslušnih, posve tihih i jezivo licemjernih izdanaka pokazala svu strahotu autokratskog režima koji uvijek bira podobne i nesposobne, a u ludnicu, zaborav ili pod zemlju šalje sve one koji su “umislili” da su glas istine, braneći ne sebe, nego interes zajednice.

Davno prije “Tartifa” jedna koleginica novinarka otkrila mi je suštinu: “Ovdje te ili proglase ludim, ili ubiju. Ja sam dobro prošla, mene su proglasili ludom”.

E sada poruka je takva kakva jeste, ali šta ćemo sa onim većinskim izborom pozorišne publike. Budući da je praksa domaćina da u stolice Teatar festa godinama dovodi aktuelne funkcionere, direktore, savjetnike…..ne mogu da vas ne upitam: Šta mislite da li su se prepoznali u  Tartifu, u onima koji srču čorbu sjedeći na ubijenoj istini, ili u istini?  Iako sam sigurna da su svi instinktivno navijali za istinu, čim su izašli iz teatra bili su spremni na nova ubistva ili nova saučesništva u poguljenjima. Jer da su shvatili da je Tartif  priča o njima, o nama, o publici…. bio bi to dobar znak početka moralnog ozdravljenja društva.

Ta “kultura ambalaže koja prezire sadržaj” nije ni pozvana da shvati, spozna, razumije, koriguje se, zamisli ....  nego da bude vidjena u teatru. Sada ćete sigurno pomisliti “opet ta filosofija palanke”! Nije tačno, to je jednostavno provincijalizacija svijesti, jer palanka ima svoje zakonitosti, a provincijska svijest nema ničega. Iza nje ostaje pustoš. Ostaje veliko ništa. Ona ubija istinu i veliča laž, bez predumišljaja. Ona srče čorbu.

Jer da nije tako, salom Narodnog pozorišta ne bi odzvanjalo cerekanje na scene koje su sve samo nisu smiješne. Ali onima naviklim na “edukovanu” publiku ovdašnjeg teatra ni to nije strano, budući da cerekanje prati i teže dramske zaplete. Tu pozorište nije istina i suština, nego zabava, nešto kao cirkus ili rijaliti.

I kao kada se Orgonova porodica potpuno lomi i prepušta Tartifu obzanjujući to pjesmom “Bitlisa” Let it Be (Neka bude), sve izgleda kao kolektivni “déjà vu”.

“Sa završnom pojavom predstavnika nedefinisane vlasti, a koji ga neće uhapsiti kao u Molijerovoj drami, može se iščitati drugi identitet lika: on je eksponent nekog autokratskog režima koji maligno rastače porodice i celo društvo. Međutim, Torbica ne dopušta da se nedvosmisleno zaključi o kom je režimu reč… On to ne radi iz političkog i/ili umetničkog straha, već zato što ovo nije predstava o Tartifu i vlasti koju on predstavlja. Predstava je o nama, o publici. Na veoma nenapadan način (bez upotrebe večitih ogledala koja će nam se u srpskom teatru još više popeti na glavu od mikrofona), Tartif je samo krivo ogledalo u kome se vide pravi krivci za nesrećne sudbine koje živimo – mi sami”, ovako je u svojoj kritici “Tartifa” u nedeljniku NIN napisao direktor Bitefa Ivan Medenica.

Dajući apsolutnu prednost profesoru kvalifikovanom i pozvanom za pozorišnu kritiku, laički bi da vas upitam: za koga ste Vi navijali?  Za Tartifa ili Istinu? Ne morate glasno. Znam, navijali ste za Tartifa, jer Istina će prije ili kasnije biti ubijena. A mrtva usta ne govore. Treba biti pragmatičan, jer to je ta socijalna inteligencija. Ona druga koja govori o liniji koju intelektualac ne može da pređe zbog čega je spreman da beskompromisno iznese vlastiti stav misleći da njim doprinosi dobrobiti naroda davno je pokopana. Živio Tartif!

Баба Мара и Зембиљ Сава

Неке необичне ријечи пролазиле су кроз моје дјетињство. Амбрела, свитер, зембиљ, рецимо. "Донијела сам с пијаце пун зембиљ", говорила је моја бака, коју је тата одувијек звао "мајка". Зембиљ у преводу значи "плетена торбица за ношење намирница, цегер". Свашта човјек може да носи у зембиљу, и јаре и паре, и лук и купус, па сир и салату.... свашта, али сигурно никада нисте чули да у зембиљ може да стане историја медија, сјећања на њене прапочетке, али и понека добра вијест.

Ових дана дошла ми је под руку књига давних фељтона (тако су их тада звали) са посветом старог сарајевског познаника. Фељтоне је писао један од најпознатијих сарајевских новинара свога времена - сатиричар Сава Скарић звани Зембиљ ефендија. Тај новинар Сава упокојио се давне 1909, а једна улица у Сарајеву до овога рата носила је његово име. Друговао је са Петром Кочићем, а његову сатиру многи су поредили са највећим српским сатиричарима тога доба - Нушићем и Сремцем. Са три прста десне руке, колико му је тешка болест оставила у функцији, прикован за гвоздени кревет, нико као Сава Скарић није знао да опише тадашњу сарајевску чаршију, њене скитнице, уљупе, удовице, фаце... преносећи на папир аутентични језик којим се говорило по сарајевским ћепецима. Писао је оно што је народ мислио језиком Сарајева за који, кажу, нигдје није боље сачуван него у његовим новинским "Зембиљима".

Сава Скарић био је из једне од најстаријих сарајевских породица на чијем тавану се тада литографисао лист "Српска свијест", који је почео да излази 1896. године. Своје текстове - фељтоне објављивао је у једном другом листу "Српска ријеч" под називом "Зембиљи", одакле је и добио надимак Зембиљ ефендија.

Сарајевска чаршија била је луда за Савиним "зембиљима". Свједоци су оставили писане трагове о томе да су Скарића - Зембиља читали сви - и образовани и писмени и полуписмени, а због њега су многи чак научили да читају.

Зембиљ је толико подигао тираж "Српској ријечи" да је и у најтеже доба аустријске цензуре тај лист могао да се одржи од властите продаје, што је данас немогућа мисија штампаних медија.

У једном од својих "Зембиља" из 1909. године Сава ефендија - Зембиљ пише и о новинарству: "Их, па какве су ми то досадашње новине, када у Сарајеву прије "Српске ријечи" није ни било народних новина? - питате ви читаоци. Оно додуше док није "Српска ријеч" покренута, нисмо имали листа што излази сваки дан, ама јесмо имали новина, које би се појавиле вако по два-три пут у мјесецу. Било их је више, а ја ћу вам навести неке као нпр: "Баба Мара Зубовица". Лист за женску политику, кодошење и миндерске вијести. Па онда "Баба Мара Бојанина". Орган "сарајевских миндера". Или енглески: "The Mara Bojanica Chronicle". Ово заправо нису били никакви листови, него су то биле жене "трговке" зване, које су ишле по кућама са бошчом под пазухом и продавале ћереће, пирлитане и везене мараме. Уз свој трговачки посао, оне су се бавиле и репортерством тј. долазиле су кући са врећом миндерских новости и вијести, а излазиле су из кућа, са којом оригиналном вијести богатије. Тако су оне савјесно вршиле своју журналистичку службу, и биле су као неки Рајтеров бито или Хавасова агенција. Од њих си могао разабрат: Је ли се ко разболио, је ли се ко с ким заашиковао, хоће ли бити каквих свадба и шта ће која донијети у ћеизу, шта се у кога родило.... А бабе Маре се опет не могу ни сјетити, колико су издерале нових антерија што су их добиле, као награду за свој публицистички труд и кодошење... Док је наша журналистика стајала на "Corriere dela Mara Zubovicа", дотле се је богме и женило и удавало, а није ко сад".

Ово је само један од "Зембиља", који на Савин духовит начин казује о зачецима новинарске професије на овим просторима. Али и образложење за све оно што живимо данас. За оне који знају да је претеча журналистичког заната "Баба Мара Зубовица" лако је објаснити и све ово што се дешава 200 година послије. Баба Мара и орган сарајевских миндера су у ствари претеча жуте штампе!

И као што је "Баба Мара Зубовица" са више жара преносила вијести о онима које није баш вољела, а углавном давала штуре или никакве информације о онима које је "готивила" или о онима који су били добри купци њених марама, ови уређивачки принципи остали су на снази до данас. Али не само да су Баба Марине мараме претеча утицаја маркетинга на извјештавање медија, него је и однос према информисању јавности остао исти. Зато се и данас прећуткују афере када их има за обиман полицијски досије, а и измишљају и надувавају и када их нема. Све је ствар личног односа, љубоморе и освете извјестиоца или пада продаје марама.

Често то нема везе са политиком или диригованом цензуром, јер у великом броју случајева правила не диктира "партија и братија" (она диктира кадровску политику од амебе до сателита) него лични интерес, новинара или наручиоца. Захваљујући "Баба Мари Зубовици" на снази је остало и још једно од основних правила миндерлук информисања по којем право на јавну ријеч нема онај ко не пије кафу на миндеру или не купи барем једну мараму.

Због тога има година и година укинут је и си-ви из новинарства, као и из друштва чије је новинарство саставни дио. Па кога брига шта је било раније, када се народ ионако не сјећа шта је било јуче?

И ко онда да се сјети Саве Скарића Зембиља, по којем се до рата ионако звала само једна узана сарајевска улица? Кога брига и ко уопште зна да су на овим просторима прве дневне новине излазиле у Сарајеву и да су се звале "Српска ријеч"?

За утјеху је то што и дјело и писан траг увијек негдје претекну, ма колико их затрпавали - што смећем, што заборавом. Тако су до данас у ријетким штампаним примјерцима опстали и Савини "зембиљи", на којима је прије неколико година у Сарајеву докторирао и један мој талентовани колега "скаут", отимајући Зембиљ ефендију од неправде и заборава.

Сава Скарић био је биљежничар живота сарајевске чаршије који је вјерно и истинито осликавао на новинском папиру. И оштрим оком и још оштријим пером запажао њене девијације, исмијавао их и доводио до апсурда. Писао је оно чему је био свједок, оно што би писао обичан свијет да је могао и знао, и управо због тога био толико вољен. Кажу да када је скроз оболио и био у болници ниси могао у њу ући колико му је народ доносио крофни, пита, сира... свакојаке хране. И тада, до посљедњег дана свог живота, на болничком кревету записивао је и објављивао вијести које су му посјетиоци доносили из чаршије.

Пажљиво је слушао људе, јер још једну веома важну врлину је Сава Скарић имао: није био свезналица. Недавно, у потрази за тим свеприсутним феноменом данашњице, упитала сам владику Атанасија: "Какви су то људи који све знају?". Брзо је одсјекао: "Празни". Сава Зембиљ није био празан (зембиљ), па је радио само оно што је најбоље знао. У томе је суштина. Све остало је надградња. Или пропаст. 

Бензин на Балкану

Хоће ли Сакиб Софтић прихватити да мимо свих правних чињеница и противно Уставу БиХ затражи ревизију тужбе РБиХ против Србије и тако на себе преузме одговорност за долијевање бензина на балканску тиху ватру?

 Ако је паметан, неће. Јер, јасно је ко бијели дан да бошњачки члан Предсједништва Бакир Изетбеговић, кријући се иза Софтића и гурајући му шибицу у руке, покушава да покретање поновног спора пребаци у домен права, иако тужба једне државе против друге никада и нигдје није била правно, него увијек и прије свега политичко питање.

Исто као што је јасно да Изетбеговић препуштајући једном човјеку (ма како он био и паметан и стручан) да донесе тако крупну одлуку и процјењује тако тешку ствар, пренебрегава све уставне и законске норме земље у коју се куне и директно руши цијели систем. Јер, од када је гавран поцрнио тако крупна међудржавна ствар није била у рукама једног човјека, него о њој у интересу земље и свих њених народа и грађана одлучују изабрани органи и институције, у овом случају, прије свих, Предсједништво БиХ. И по Уставу и по закону.

Али није циљ ове Изетбеговићеве игранке рјешавање проблема, нити задовољење права и правде које су му пуна уста, него манипулација у политичке сврхе. И то манипулација осјећањима властитог народа зарад опстанка на власти. Манипулација зарад властитог интереса.

Ако је то тако, онда је јасно да га се не тиче што ће таква одлука сасвим сигурно погоршати односе двије државе и додатно закомпликовати ионако компликоване односе на Балкану. Да га се не тиче што су људи и овдје и тамо преуморни од високе политике. Што им је и овдје и тамо политика појела четврт вијека само њихових малих живота, док је онај други, стварни живот, у ком су постајали све сиромашнији ишао другим колосијеком.

А што би га се то тицало када се осиромашеним и обездуховљеним народом најлакше манипулише? Власници голих живота, једноставно, немају шта друго да изгубе.

Зато је инсистирање Бакира Изетбеговића на покретању ревизије тужбе против Србије очекиван потез за све који су схватили да политике овдје већ годинама немају ни циљ, ни идеју, ни стратегију, а ни идеологију. Политике су се овдје свеле на пропаганду, па политичка борба одавно није борба идеологија, идеја, програма, него борба пропагандних штабова. А шта је друго одлука лидера СДА да поново усталаса старе тужбе него пропаганда?

Доказ томе је и изјава првог агента у тој тужби, савјетника његовог оца Алије Изетбеговића, Фанциса Бојла који каже да не вјерује да Софтић до 28. фебруара може да пронађе нове доказе за ревизију тужбе, будући да је Изетбеговић љетос признао да није урађено ништа и закључује: "Изетбеговић је оптимистичан само због јавности, због његове сљедеће кампање".

Па ко да зна, ако Бојл који је писао тужбу још 1993. године не зна, да нема ниједног новог доказа прикупљеног од 26. фебруара 2007, када је Међународни суд правде пресудио да Србија није одговорна за геноцид, до данас и да је цијела та ујдурма предизборна кампања која овдје никада не престаје.

Е сада, зашто Изетбеговић игра изгубљену игру и да ли се иза свега крије нека већа прича, као што је она аналитичара и стратега да то ради по инструкцијама Турске зарад дестабилизације Балкана? Бог ће га знати.

Оно што је сигурно јесте да - ако дефиниција успјешне политике по Хавелу гласи: "Успјешна је само она политика која се храни етиком", онда Изетбеговић у политичкој пракси даје одговор на питање: "Каква је то политика која се храни мржњом?" Опасна и погубна - каква ће бити. Ко год, из ког год мотива и по чијој год инструкцији да је спроводи.

Moji su drugovi biseri rasuti

  

Tinejdžer Mahir Rakovac ubio se, jer je bio žrtva vršnjačkog nasilja u "elitnoj" međunarodnoj školi u Sarajevu u koju ne ulaze oni čiji roditelji nemaju brdo para koje su garancija da će školu završiti sa najboljim uspjehom. Oni koji na nastavu dolaze obijesni u obijesnim limuzinama i markiranim krpicama. Izopačena kvazielita.

Osnivač lista "Dnevni avaz", političar i bivši ministar bezbjednosti Fahrudin Radončić je uhapšen. S obzirom na težinu i snagu koju čovjek ima, mogla bi ovo biti i vijest godine samo da se ne čeka dan i sat kada će biti pušten, a pravosudni proces, po uzoru na slične prethodne, doživjeti fijasko. Jer, ko uopšte poslije propalih optužnica protiv nekoliko članova Predsjedništva, cirkusa sa hapšenjem predsjednika Federacije, koje se svelo na nelegalan pištolj, pozamašnih odšteta nakon toga... može vjerovati u pravnu državu? Ma kako želio.

Naravno da nije zamjenik američkog ambasadora Nikolas Hil otkrio toplu vodu kada je u oproštajnom blogu napisao da u "Tužilaštvu BiH radi previše slijepih sljedbenika SDA" i da je "glavni tužilac pod ozbiljnim uticajem bošnjačkih političkih snaga", ali neka je rekao ono što i vrapci znaju, pa makar i na odlasku.

Baš ova dva događaja sačekala su da se vratim sa kratkog odmora i potvrde da možeš da odeš koliko hoćeš i gdje hoćeš i da će te sve isto sačekati kao da nigdje nikada odavde nisi ni mrdnuo. Bez obzira na to putovanja su, ipak, najvredniji isječci života. Putovanja su spoznaje i iskustva, novi vidici, drugačiji od knjige i filma, jer su stvarni i iskustveni. Naravno, veoma su važna u očuvanju stabilnosti, slobode pa i zdravog rezona, ali i u rušenju predrasuda.

Kako u svakom zlu ima neko dobro (naravno da je riječ o utješnoj floskuli) jedino korisno iz po svijetu "rasutog" predratnog Sarajeva je u tome što imaš gdje i kod koga da odeš, a da ti se obraduje, u ime starih vremena ili kao jedinom autohtonom "zvuku zavičaja", svejedno. Kako god, ali "tamo daleko", preko okeana, mnogo više je duše i dobre stare zajebancije koja je, sve su prilike, sa njima zajedno odavde otišla, zauvijek.

Amerika je zemlja velika

Ako čovjek i magarac znaju, a znaju, više od samog čovjeka, šta tek čovjek može da nauči od zemlje kolika je i kakva je Amerika? Posebno mi odrasli na zabludi da je naša zemlja, ona prije, a i ova sada, najljepša i da ima neviđene prirodne ljepote. Da je to jedina zabluda, jedina predrasuda koju imamo bilo bi još i dobro. Ali nije.

Zato odmah da vas razuvjerim, Amerikanci nisu glupi, jer da su glupi, nikada ne bi mogli da naprave tako veliku, uređenu i razvijenu zemlju. Doduše ne znaju sve o svemu, kao što mi znamo, ali znaju ono što im treba i to znaju odlično.

Nisu ni lijeni. Jer da su lijeni nikada ne bi uspjeli da naprave toliko bogatu zemlju i ostvare tako visok standard života. Doduše, ne rade koliko mi, ali su u poslu mnogo produktivniji. Mogu da rade i od kuće, što često čine, a svaki prekovremeni sat plaća im se tri puta više.

Amerikanci nisu ni neprijatni, ni uobraženi, ni arogantni, naprotiv, vrlo su srdačni, susretljivi, otvoreni i spremni da pomognu. Tamo će vas prodavačica pozdraviti pitanjem: Da li ste danas dobro? Slučajni prolaznik neće se libiti da vam kaže nešto lijepo, ako ništa, da pohvali vaš izbor cipela tog dana. I da vam se nasmije.

Tačno je da je zdravstveno osiguranje u Americi skupo, ali je tačno i to da vas nikada neće ostaviti da umrete na ulici i da vam ne pruže vrhunsku ljekarsku pomoć. Kasnije će se već pronaći bogati donator koji će to platiti. Jer bogati ljudi, sportisti, džet-seteri u Americi jako mnogo novca doniraju za liječenja, za stipendiranje ili podršku umjetnosti, čime dobijaju olakšice prilikom plaćanja poreza. Tako se spaja ugodno s korisnim, na korist cijele zajednice.

Amerikanci poštuju i sebe i vas, i svoj i još više vaš dolar. Zato kada vam slučajni prolaznik na ulici zatraži cigaretu, za nju će vam platiti barem 20 centi, jer ne želi ništa što je vaše besplatno.

Nikada neće morati da kontrolišete račun u prodavnici i brojite kusur, jer će prodavačica, ako joj i pet centi bude višak u blagajni, iste večeri dobiti otkaz.

Da li u Americi može da se desi vršnjačko nasilje? Naravno da može. Ali ako to uradiš jednom, ispisao si vlastitu sudbinu zauvijek.

Prve dvije riječi koje uče djeca su thank you (hvala) i please (molim te). Te riječi apsolutno su krucijalne u vaspitavanju, ali i kasnijem ophođenju. U školama su strogi kodeksi i oblačenja i ponašanja. Zato su učenici u komunikaciji mnogo direktniji i slobodniji prema profesorima nego jedni prema drugima. Jako paze da ne povrijede druga nekom pogrešnom riječju. A svaka greška prati te kroz cijeli život. Jer, svaki čovjek u Americi ima tri dosijea: kriminalni, finansijski i poslovni. Školska tuča ulazi u kriminalni dosije i mnogo godina kasnije biće sasvim dovoljan razlog da ne možeš da se zaposliš ili da dobiješ kredit. Sve je stvar ličnog izbora, jer svako popunjava vlastiti CV.

Amerikanci se, za razliku od nas, nikada ne zapošljavaju za cijeli život. Veoma lako i fleksibilno mijenjaju i poslove i poslodavce. Toj autonomiji, samostalnosti, slobodi uče ih od prvih školskih dana. Još najniži razredi osnovne škole svake školske godine mijenjaju kompletan sastav razreda, a djeca u srednjim školama rijetko se sretnu u istoj učionici u istom sastavu na dva različita časa. Određene časove istovremeno pohađaju ona djeca koja su približno istog stepena znanja u tom predmetu. Najviše 12 prisustvuje času kod jednog profesora, koji im je na raspolaganju u svom kabinetu u kojem drži i časove tokom cijelog školskog dana.

Opšte gimnazije su tamo najlošije škole, jer svi vrlo rano žele i idu u škole koje će im dati izbor predmeta koje žele da uče i predznanje potrebno za profesiju kojom će se baviti.

Najveći stres u životu, ako ne svakog prosječnog Amerikanca, onda svakako u životima naših doseljenika, upravo zbog toga je izbor prave škole za dijete. Kako doći do najbolje i najjeftinije varijante dobrog obrazovanja. Jer, jedino i najvažnije pravilo je koliko znaš, toliko ćeš i imati.

Probni rad u svakoj kompaniji traje tri mjeseca. Zato možeš da "kupiš" diplomu kakvu hoćeš, može tata da ti bude Barak Obama lično, mogu i da te prime zato što nekoga znaš, ali ako za ta tri mjeseca ne pokažeš da znaš da radiš, badava. Ako znaš znanje, ako si vrijedan, onda bez brige. Veoma brzo napreduješ i stalno te "guraju" gore.

A šef, on može da te ne voli koliko hoće, ali kada piše preporuku, možeš biti siguran da će je napisati pošteno, bez ijedne emocije.

Amerikanci njeguju porodične vrijednosti i iako djeca odmah poslije završetka studija odlaze da se osamostale i grade svoju egzistenciju, oni se redovno sastaju i veoma su vezani.

Oni su i puristi, pa su mala djeca na plažama, bar dolje na jugu zemlje, obučena u kupaće kostime, kao i njihovi roditelji, a postoji realna mogućnost da imate ozbiljan problem ako dijete skinete gologuzo ili odlučite da ga presvučete na plaži.

A politika? Prosječnog Amerikanca (što su već i naši ljudi koji su tamo stigli u proteklih dvadesetak godina), politika uopšte ne zanima. Jedine vijesti koje prate su one koje se tiču vremena i stanja na putevima. Jer, Amerikanci su praktični i svoji, njih zanima šta treba da obuku, ima li tornada i koliko im treba da stignu do posla. Oni se bave sobom, svojim životima, poslovima, osiguranjima, školovanjem djece...

O politici se ne priča ni na poslu, ni u kafani, jer se to smatra nepristojnim, svako ima pravo na lično političko opredjeljenje i polemika o tome se ne otvara.

Tačno je jedino da Amerikanci uglavnom i automobile i stanove kupuju na kredit, uostalom kao i mi.

Jako su pažljivi u saobraćaju i apsolutno poštuju ograničenja brzine i prvenstvo prolaza. Tome djecu uče od vrtića. Svaki saobraćajni prekršaj ili vožnja pod dejstvom alkohola ulazi u kriminalni dosije. A kada se u njega upiše, opet postoji realna šansa da ne nađete posao ili ne dobijete kredit i mnogo, mnogo godina kasnije. Posljedice trenutne nepromišljenosti i kršenja zakona su dugoročne i nikada ne znate kada i kako će vam zagorčati život.

Prosto je nemoguće da u Americi podmitiš recimo ljekara ili inspektora. Nemoguće je, jer funkcioniše sistem stroge kontrole i nikada ne znaš kada će ti "prerušeni" agent ponuditi mito. Ako ga uzmeš, nikada više nećeš biti ljekar, ni inspektor. Istog časa ostaješ bez licence. Naći bilo kakav posao poslije toga malo je reći da je nemoguća misija.

Amerikanci su veoma praktični i sve rade da olakšaju funkcionisanje pojedinca. Zato, recimo, nema ženskog toaleta u kojem na vratima nije ona kvačica da okačite tašnu. Uzalud ćete ga tražiti.

Veoma su i sistematični i oprezni. Djeca u školama redovno imaju edukacije kako da se ponašaju recimo u slučaju tornada. Iako je Banjaluka pretrpjela razorni zemljotres i spada u grupu rizičnih trusnih područja, nikad nisam čula da je u nekoj školi ovdje nekada bila edukacija kako da se ponašaju u slučaju da opet zatrese. Mi se uzdamo u Boga i dobru sreću, a vježbe ponašanja u slučaju opasnosti smiješne su i glupe.

Iš, tuđa!

Najveći broj naših ljudi, posebno onih iz Sarajeva, u SAD je stigao 1998. godine. Iako ih je možda prvih godina i mučila nostalgija, nije im mnogo trebalo da se uklope u sistem, jer u sistem koji funkcioniše najlakše se uklopiti. A kada se već pokreneš iz svog grada, isto ti je i u Zvorniku i u Australiji. Svuda si stranac. Zato valjda moja drugarica na pitanje da li bi se vratila odgovara: "Ne, nikada. Ne zato što ne bih možda željela, nego zato što znam da se ne bih snašla. Navikla sam na rad i na zakon".

U tom uklapanju bilo je i suza, ali i smijeha. Jedna od istinitih priča kaže: Mićo sa Grmeča u Ameriku je stigao sa starom majkom. I sve običaje i navike je sa sobom ponio. Pekao je redovno rakiju, preko interneta naručivao cigarete "filter 57", ali i sušio meso za koje je i sušnicu napravio. Mićo je živio blizu močvare, a u kanal ispred kuće stalno je bacao rakijski talog. Aligatori su jednog jutra svratili do kanala, dobro se napili i krenuli put kuće, izazvani mirisom suvoga mesa. Kada ih je opazila Mićina majka dograbila je oklagiju, otvorila vrata i dobro se izdrečila na pijanu aligatorsku družinu: "Iš, tuđa"! Iznenađeni aligatori su se povukli na početne položaje. "Oni meni da se keze", pričala je poslije baba Grmečlijka. Aligator, medvjed ili kokoška, njoj je ionako svejedno.

Neka i ovih nekoliko malih opažanja bude dovoljan razlog da, kada god možete i ne možete, otputujete negdje. Jer, što ono rekli: putovanje je jedini trošak koji te čini bogatijim. Sve drugo će svakako izaći iz mode.

Godina prođe, sedmica nikad!

Kao na kraju svake i na kraju ove godine mediji prave retrospektivu događaja koji su obilježili 2015. iz svog ugla. Baš zato pokušala sam da nekoliko događaja iz protekle sedmice pratim citatima iz kolumni objavljenih u ovoj godini. I sve su bile komplementarne aktuelnom događaju. Da li je to dijagnoza ili stanje? Prosudite sami.

Vijest 1.

U akciji "Rez" u Sarajevu je uhapšeno 11 lica, pripadnika selefijskog pokreta, koji su, kako se sumnja, pripremali teroristički napad.

Tužilaštvo BiH podiglo je optužnicu protiv Sakiba Mahmuljina, komandanta Trećeg korpusa Armije RBiH, zbog zločina jedinice islamskih boraca "El mudžahedin", koji su ubili 50 ratnih zarobljenika srpske nacionalnosti, a nekima od njih odsjekli glave.

Januar 2015.

Direktnu odgovornost za imidž sa kojim živimo snose politika i institucije koje nisu uradile ništa da se distanciraju od terorizma, terorista i još davno obračunaju sa ratnim nasljeđem "svetih ratnika".

Da nije tako, davno bi bilo završeno procesuiranje zločina mudžahedina u posljednjem ratu, koji su upravo ovdje izvježbali bojevo gađanje i odsijecanje glava.

Da nije tako, davno bi bili presuđeni oni koji su u ime islama ovdje dovukli i dali pasoše ratnicima za džihad.

Da nije tako, u vojsci Islamske države danas ne bi bilo "bosanske čete".

Ništa od toga ne bi bilo tako da su institucije radile svoj posao. Posebno ne bi da su Sud i Tužilaštvo BiH svojim akcijama, radom i presudama opravdali postojanje, zaštitili pravnu državu i sve njene građane.

Vijest 2.

Starleta Mimi Oro obznanila je da je diplomirala na smjeru računovodstvo i revizija čistom desetkom. Mimi je diplomu stekla na Alfa univerzitetu, a kako je izjavila, želi da postane revizor, jer je "zanimaju korupcije u firmama".

 Februar 2015.

Eto, to smo mi ostavili svoj djeci, dragi Drajfuse. To nudimo revolucionarima koji imaju 17, 18, 20 i željni su znanja, spremni da promijene svijet i pomjere granice. Priznaćeš, sasvim dovoljno da pobjegnu što dalje od nas. I da u koferu ponesu omiljenu "Himnu maršala Mita" kao opomenu da tamo daleko moraju da uspiju, isto kao što su stari u Hercegovini nekada u svijet slali svoju djecu dajući im kamen koji ih je opominjao šta ih čeka ako ne završe posao zbog kojeg su otišli od kuće.

"Himna maršala Mita": Kupi je, pokaži je, maši njome, hvali se/ dok budala uči, imam načine drugačije/ ovde vlada maršal Mito, uzmi lepo plati je/ Kupi je, plati je, urami je, okači je/ kupi sebi, bratu, sestri, uzmi i za svastike/ i ne štedi ambiciju, nemoj da si škrt/ posle obične diplome, kupi sebi Dr...

Vijest 3.

"Ja ljudi više nemam snage za plaćanje instrukcija pored djetetovog urednog pohađanja osnovne škole! Koju vražju mater onda plaćamo nastavni kadar - da se iživljavaju pojedinci na njima!? Niti je dijete glupo, niti je tupo! Šta se ovo do vraga dešava da pored pedofila i terorista moramo čuvati djecu i od beskrupuloznih i iskompleksiranih priučenih likova!? Pitam se samo kako ih sačuvati od ovoga svega? I dokle će se više ćutati o ovoj temi iz bojazni da navodni "prosvjetari i pedagozi" ne uzmu pik na njih? Ogorčena majka", napisala je jedna ogorčena Banjalučanka na društvenim mrežama.

Mart 2015.

U cijeloj ovoj priči najznačajnije je čemu je to prof. Vujić učio slavnu generaciju genijalaca. Učio ih je najvažnijoj lekciji, slobodi i kako se ona osvaja. Učio ih najznačajniju stvar, a to je da briljantni učenici ne znaju sve, ali jedno znaju - znaju da misle. I 100 godina kasnije dolazimo do suštinskog pitanja šta smo danas ostavili svojoj djeci? I suštinskog razloga zbog čega jedva čekamo da oni koje najviše na svijetu volimo što prije odu što dalje odavde i da se više nikada ne vrate.

Da odu tamo gdje su klimoglavci i mediokriteti sankcionisani prezirom i podsmijehom društva kao paraziti od kojih zajednica nema nikakve koristi. Tamo gdje će moći da iskažu svoju kritičku misao i gdje će za to dobiti nagradu. Tamo gdje se nemoral ne pakuje u lažnu sliku pravednosti. Tamo gdje se trud i lijepo vaspitanje ne kažnjava, nego nagrađuje. Tamo gdje neće morati da sipaju ulje i maste čistu kosu, jer imaju čas kod profesorke koja mrzi lijepe djevojke, jer ima frustracije iz mladosti. Tamo gdje je ulaganje u ljudski kapital suština.

Vijest 4.

Ministarstvo spoljnih poslova BiH sklopilo je ugovor sa auto-kućom "Porše BH" o kupovini pet limuzina, koje su plaćene oko 250.000 KM.

Država BiH poslanike Mirsada Mešića i Niku Lozančića "časti" s 50.000 KM koliko će 1. januara dobiti na ime otpremnine za penziju. Mešić će iskoristiti pravo da se kao izabrani zvaničnik (poslanik) vrati u parlamentarne klupe i nastavi da prima platu. 

April 2015.

Veoma citirana izjava nekadašnjeg predsjednika SAD Džona Kenedija glasi: "Ne pitajte šta država može da uradi za vas, nego šta vi možete da uradite za nju". Zoran Đinđić tu izjavu modifikovao je ovako: "Ne pitaj šta tvoja zemlja može da uradi za tebe, pitaj šta ti možeš da uradiš za sebe"?

Ali deviza armije većine državnih činovnika i nije opšte dobro i javni interes, nego "moje dobro i moj interes". Empatija prema zajednici i odgovornost prema njenom boljitku su priča za naivne i "nesposobne budale koje se nisu snašle". Ili su u pogrešnoj zemlji i u pogrešno vrijeme slijedile poruku: "Ne pitaj šta tvoja zemlja može da uradi za tebe, pitaj šta ti možeš da uradiš za nju i za sebe".

Vijest 5.

Podlost, licemjerstvo, korupcija, nemoral, laž i nepravda opisani u Aristofanovim komedijama "Ptica" i "Žaba", nastalim u petom vijeku prije nove ere, poslužili su kao motiv za predstavu "Srodne duše" izvedenu u Narodnom pozorištu RS u režiji Dine Mustafića. Glumci su u komadu direktno referirali o skorašnjim stvarnim događajima i poremećenom sistemu vrijednosti.

Maj 2015.

S vremenom smo shvatili da naš kraj u stvari i ne pripada nikome. Mi smo se tu našli prosto slučajno. Svakim danom u svakom pogledu postajali smo drugačiji, malčice podređeni, malčice neobrazovani, malčice siromašnog duha. Naši glavni junaci su autohtoni primjerci svoje vrste i sve su samo nisu fensi. Oni su uglavnom bili siromašni luzeri i od Boga i naroda marginalizovani papci (u međuvremenu u novom rječniku "papak" je najskuplja riječ). Do nas i dalje kao eho sa zakašnjenjem i nevjericom tek u tragovima dopiru svjetski trendovi.

Vijest 6.

Stanovnici BiH i Crnogorci su u ovoj godini najviše guglali Cecu, Hrvati Severinu, Srbi Andriju i Anđelku. Rijaliti programi su takođe zauzeli visoko mjesto u sferi najtraženijih vijesti na internetu, kao i striming servisi za filmove.

Jul 2015.

Tačno je da država mora graditi obrazovnu, kulturnu strategiju u kojoj će vrijednosti i moralne i svake druge biti rangirane na način da se društvo razvija u svim svojim segmentima. Ali kako?

Kako će država u kojoj se kulturom bave polupismeni partijski namještenici to uraditi? Kako će država u kojoj je čovjek koji "drma" kulturom i stotinama hiljada za kulturne projekte do danas nepoznatog zvanja i obrazovanja i sumnjive biografije? Kako će država u kojoj se pozorištem bavi metalostrugar ili metaloglodač? Kako će država u kojoj bik Rudonja dobija veću nagradu od pjesnika pobjednika? Kako će država koja nema nijedan dokumentarni film o svojim velikim slikarima, pjesnicima, naučnicima? Kako će država u kojoj je lakše postati profesor univerziteta, nego se zaposliti? Kako će? S čim će? S kim će?

Vijest 7.

Rijaliti programi i pseudorijaliti programi moći će se emitovati na malim ekranima u BiH samo iza ponoći pa do šest časova ujutro, odlučio je Savjet Regulatorne agencije za komunikacije BiH.

Oktobar 2015.

A onda je došla tranzicija. Osnovni zadatak i smisao postojanja medija se promijenio. Marginalci su postali elita, a elita je emigrirala ili se zatvorila u četiri zida. Učesnik rijalitija dočekao je 12 akademika u rodnom selu velikog književnika, a starleta je postala sekretar Akademije nauka. Prvo je kritička svijest naroda otupljena institucionalizovanjem laži, spletki, trača i intrige, kao preduslov stvaranja svjetine koja uživa u borbi gladijatora.

Vijest 8.

Skup "Novinari ne kleče/Predsedniče Vlade, održite obećanje" održan je širom Srbije zbog izjave ministra odbrane Bratislava Gašića da "voli novinarke koje lako kleknu". Gašić je izjavu dao kada je vidio kako dopisnica B92 čuči da ne bi bila snimljena u kadru dok ministar govori. Premijer Srbije najavio je njegovu smjenu, ali to se nije dogodilo.

Novembar 2015.

Suština novinarske profesije trebalo bi da je neraskidivo vezana sa društvenim dobrom kao vrhovnim idealom novinarstva. Po definiciji, koja bi trebalo da je temelj profesije novinar (isto koliko je Hipokratova zakletva temelj profesije ljekar) novinar bi trebalo da je onaj koji prenosi istinu do građanina koji nema drugi način da je sazna. Novinar je tu da omogući građaninu da zna, da u njegovo ime nadzire vlast, politiku, biznis, nosioce javnih funkcija. Pa i kraljicu iako je njena titula nasljedna.

SREĆNA NOVA, 2016.

Šta čovjek može promijeniti onda kada ne može promijeniti ništa? Kako god kontam dvije stvari: da uradi ono što je do njega, što ga ne košta, a pomaže drugom čovjeku i čini ga srećnim. I da ne prestane da se zajebava, na svoj i tuđi račun. Jer, duh je jedini efikasan način samoodbrane u zlim vremenima i korektiv u najboljim. Duh je nešto što čovjek, ali i grad, ima ili nema. Ne kupuje se, ne uvozi se, ne vidi se, ali se osjeti. Duh je vic, a gdje nema vica, nema ničega. Zato: Razgovaraju dvije plavuše, pa će prva: "Znaš da ove godine Nova godina stiže u petak"? Druga se zabrine: "Eh, samo da ne bude 13".

Kapa glavu čuva, a trač je skida

Ugodno ćaskanje: - Je li, ej... si čuo za onoga? - Šta? - Pa, ono. - Aaaa. - A da vi’š, ona bila s onoga! - Aha… i? - Pa, ono. - Opaaa! - Ja kad ti kažem!

Jesi čuo za onoga? - (Šta? Šta?) - Jesi čuo za onu? - (Oooooo!) - Da li si čuo za onoga? - (Šta, šta, šta, šta, šta, šta, šta?) - Da li si čuo za onu? - (c, c, c, c, c, c, c!) - Razvela se, kurvala se, prevarila, propio se! - Raskućila, zabagreo, otrcala, poludeo! - Ihihi - kafu turi! - Ihihi - ću ti pričam! - Ihihi - gola govna! - Ihihi - a ja nisam!

Ako niste slušali Marčela tako počinje njegova pjesma "Opajdarsko kolo", koju je napisao za predstavu "Doktor Nušić". Niko tako vjerodostojno u stihu nije opisao trač kao osnovnu karakteristiku svih klasičnih "opajdara" (riječ je sasvim slučajno ženskog roda, isto kao što je riječ trač sasvim slučajno muškog).

Trač je tuđica

Vjerovali ili ne, riječ trač je tuđica. Trač je riječ njemačkog porijekla koja označava ogovaranje, olajavanje, klevetanje, kaže Vujaklija u "Leksikonu stranih riječi i izraza".

U jednoj divnoj, poučnoj dječijoj pjesmici Dara Sekulić piše ovako: Ko bi ikad rekao/da je jedan trač/tuđica, na primer./Dom je kod nas stekao,/a seče ko mač./Kratka reč, a zver./Samo kafe ispija, usta ne zatvara;/ belosvetska rospija/i zlobnica stara.

Zlobnica stara!? I psiholozi koji su se bavili fenomenom trača otkrili su da su ljudi koji tračare duboko nezadovoljni i sobom i svojim životima. Jer, onaj ko nema svoj život živi ili izmišlja tuđe. Jer, onaj ko nije zadovoljan svojim životom teško može prihvatiti da drugi budu zadovoljni svojim. Jer, onaj ko nije ostvario uspjeh, uvijek je zavidan onom ko jeste. I nema tu mnogo filozofije, pa čak i psihološko istraživanje o fenomenu "trač" samo je potvrdilo to logično, zdravorazumsko objašnjenje, ali nije otkrilo ništa epohalno novo.

Nauka kaže i to da nisko samopouzdanje može izazvati potrebu za stvaranje loše slike o drugome, jer kada je drugi manje vrijedan ili loš, prljav i zao, onaj ko o njemu širi trač djeluje pozitivnije, bolje, čistije. Ali ono što se uvijek i bez izuzetka krije iza svakog trača, jeste zavist.

Naravno, postoji nekoliko vrsta trača. Postoji i onaj bezazleni kojeg da nema ništa jedni o drugima ne bismo ni znali. A često ni o sebi samima.

Ali ima i onaj opasni trač, koji nema veze sa istinom, ali zato njegove posljedice mogu biti kobne po pojedinca koji je predmet tračarenja. Psiholozi vele da su uglavnom takvi tračevi direktno ciljani na nečiju karijeru sa željom da se ona ocrni i degradira. Posljedice nisu tako male i veoma često utiču na nečiji status u poslovnom okruženju, što je i primarni cilj trača. Osnovni moto onih koji šire trač glasi: Sto puta ponovljena laž postaje istina. Drugo je pitanje gdje je u svim tim pričama naš život i šta imamo da kažemo o sebi. Ali koga briga.

Upravo zbog toga moć trača je najveća i najpogubnija po pojedinca. Posebno u društvu primitivnom i plodnom za tu rabotu, u kojem ni institucije, ni politika, ni "ozbiljni" mediji (a ne samo tabloidi) nisu imuni na trač.

"Politika je ozbiljan posao, a ne trač!", zavapio je nedavno odlazeći hrvatski premijer Zoran Milanović. Možda negdje i jeste, ali kod nas, neće biti da bidne.

Jer na ovim prostorima na cijeni su poligraf, politički analitičari i trač. A kada je to tako, kada je i politika trač, onda mala riječ - zvijer počinje da razjeda cijelo društvo, pretvarajući ga u krčmu bez dnevnog reda u kojoj ne postoje pravila igre.

Poznat je eksperiment sa deset ljudi u kojem je jedan od njih saopštio veoma kratku informaciju o nekom čovjeku. Onda je to prenio prvom do sebe, ovaj drugom i tako redom. Iako je informacija bila jedna prosto proširena rečenica kada je stigla do desetog više nije ličila na sebe. Svako je, prepričavajući je, dodao nešto toj rečenici, poneku novu riječ ili činjenicu da je "obogati".

Tako je i krčmi, dok svako doda što ima, želi, misli, umisli, "što je babi milo", postoji veoma predvidiva opasnost da u traču skonča i onaj ko u krčmu nikada nije ni ušao.

Zanimljivo je da je samo jednom segmentu društva moguća zakonska odbrana od trača. U medijima se, naime, od trača moguće braniti Zakonom o zaštiti od klevete (kleveta je sinonim za trač). Ali šta sa svim drugim segmentima gdje ni takav način odbrane ne postoji. I šta sa zajednicom u kojoj je trač način života, u kojoj trač zamjenjuje institucije, usmjerava njihove akcije, kreira sve - od kadrovske politike do pravosudnih odluka.

Tako je trač poznat kao slučaj "kila zlata" ovih dana dobio svojevrsnu nagradu, jer je njegov autor "isplaćen" funkcijom direktora. Naravno da je trač, jer nijedan njegov navod do danas nisu potvrdile nadležne institucije.

A tamo gdje su trač i politika jedno, može, recimo, da se desi i da novinar sa TV ekrana uputi dramatično upozorenje premijeru: "Ne idi na put. Spremaju ti državni udar". Jer da je drugačije, takvo upozorenje premijer bi davno imao, dostavile bi ga institucije zadužene za obavještajne poslove i bezbjednost, crno na bijelo na njegov radni sto.

Slično je i sa drugim planovima državnih udara i obaranja vlasti na ovim prostorima, koji čak nemaju ni formu obavještajne informacije, nego su jednostavno trač ispisan na komadu hartije. Ti i takvi tračevi na kraju devalviraju sve, pa i realnu opasnost, ukoliko ona zaista i postoji.

Od Cezara do Tajgera

Munjevitom razvoju trača doprinijele su društvene mreže. Naučnici sa rimskog Informatičkog fakulteta utvrdili su tako da trač napisan na "Fejsbuku" ili "Tviteru" može obići planetu za manje od jednog minuta.

Pišući o tom fenomenu ugledni "Korijere dela sera" uporedio je brzinu recimo kojom je Tajger Vuds pao u nemilost zbog ljubavne afere sa brzinom afere o Cezarovoj seksualnosti. I utvrdili da je vijest o Tajgeru obišla planetu 150 godina brže nego ona o Cezaru. Naravno, zahvaljujući internetu.

I ugledni svjetski matematičari su se bavili ovim fenomenom. Njihova jednačina kaže: vrijeme potrebno da se trač svjetlosnom brzinom proširi po internetu proporcionalan je tački presjeka svih komunikacija korisnika i ukupnog broja ljudi koji komuniciraju podijeljeno sa protokom informacija putem interneta.

Svjesna i te opasnosti, EU ovih dana priprema izmjene zakona kojim bi se pomakla dobna granicu korišćenja internetskih servisa sa 13 na 16 godina starosti. Tako bi osobe koje još nisu navršile 16 godine morale tražiti dopuštenje roditelja ne samo za korišćenje "Fejsbuka", "Tvitera", nego i za skidanje aplikacija pa čak i za korišćenje internetskih pretraživača.

I kod nas je baš ove sedmice održan još jedan u nizu okruglih stolova na temu: "Borba protiv govora mržnje na internetu", ovoga puta u organizaciji Ministarstva civilnih poslova. Na tom okruglom stolu zaključeno je da "problem govora mržnje na internetu postaje alarmantan, zbog čega je neophodno sprovesti preventivne mjere i edukovati ljude, posebno mlade".

"Teško je kontrolisati socijalne mreže poput 'Fejsbuka', ali je lako kontrolisati portale medijskih kuća koje objavljuju vijest na koju je dozvoljen komentar, što znači da se govor mržnje može kontrolisati", ukazano je na okruglom stolu.

I dok se godinama svi bave govorom mržnje, niko ne preduzima konkretne korake da posustane. A načina ima. Njemačka je tako ovih dana objavila da su se "Fejsbuk", "Gugl" i "Tviter" dogovorili da izbrišu govor mržnje sa svojih stranica u Njemačkoj u roku od 24 časa, što predstavlja novi korak u borbi protiv rastućeg rasizma na internetu, nakon velikog priliva izbjeglica. Ako bi Ministarstvo civilnih poslova kontaktiralo sa njima možda bi 20 godina nakon Dejtona moglo da isposluje isto, ali tada bi okrugli stolovi izgubili smisao.

Ili nisu. Jer, slabo ko i govori o "traču" anonimnih pljuvača koji su zahvaljujući društvenim mrežama "institucionalizovali" svoju bolest šireći laži o stvarnim ljudima. I kako se uopšte izboriti sa tim bolestima? I tom vrstom obračuna i klevetanja čiji je krajnji motiv: Kada ne mogu ja, neka te ubije loš glas.

Naravno, na meti su uvijek oni koji ili obavljaju odgovorne funkcije ili su uspješni u nekom javnom ili estradnom poslu. Oni drugi, koje niko ne primjećuje, koji ne odskaču od prosjeka, naravno da nisu targeti tračeva, jer oni nikome ne smetaju pa tako i ne izazivaju zavist i nema nikakvog razloga za njihovo eliminisanje uz pomoć trača.

I što rekao Marčelo, onaj sa početka teksta, jedini spas je u dobijanju statusa kandidata za EU:

Opa-opa-opajdare! Ne, to nismo više mi! - O-o-o-opera, sad smo filharmonični - Opa-opa-opajdare! Ne, to nismo više mi! - Pa-pa, pa-pa, palanko! Sad smo evrograđani!

Zato Sveti Nikola pomozi da dobijemo status kandidata, dok nam svima trač glave ne poskida.