Nada umire posljednja

U davnom intervjuu (1974) jedan velik novinar Jovan Šćekić, govoreći o svojim uzorima u novinarstvu, ispričao je priču o Maksu Beru, Švajcarcu, novinaru koji je umro za pisaćom mašinom 1965. godine.

"Mnogo godina je bio dopisnik iz UN, gde sam ga i upoznao. Sećam se trenutka kada je car Hajle Selasije došao u UN prvi put i kada mu je bio predstavljen Maks Ber. "Vaše carsko veličanstvo, pozdravlja vas moj frak", rekao je Maks, a kasnije mi je ispričao istoriju svog fraka. Kada je kao rođeni Austrijanac i zakleti neprijatelj fašista bežao od Nemaca bilo mu je dozvoljeno da ponese dve stvari. Izabrao je pisaću mašinu (da bi mogao da radi) i frak (najskuplju stvar koju je imao). Nikada nije predavao izveštaj dok ga ne bi pročitao njegov najmlađi kolega, jer je uvek iznova hteo da se uveri da li mu je rečnik zastareo. Poslednji, vrhovni cenzor bila je njegova žena.

Poštovanje koje je Maks Ber ulivao bilo je toliko da nijedan diplomata nije smatrao da je nešto vrednije postigao ukoliko mu nije za prvih deset dana u Njujorku dao intervju. Tadašnji sekretar UN počinjao je dan čitajući njegove izveštaje. Maks Ber uverio me je da se svom pozivu treba predati, bez obzira na to gde se nalazimo, kojoj generaciji pripadamo. Samo će tako i naš rad imati rezultata".

Ovo je priča o novinarstvu kakvo sam imala čast da upamtim. Novinarstvu u kome se penjalo polako, ne preskačući stepenice. Onda kada se radovalo prvom inicijalu potpisanom u novinama, a tek punom prezimenu. Kada su se poštovali oni koji su imali godine iskustva i znanja, kao što je Jovan Šćekić poštovao Maksa Bera. I kada nisu bile važne funkcije, jer u fundamentalnoj profesiji "novinar" urednici su prvo novinari pa su se tako i predstavljali. Šta se dogodilo u međuvremenu?

Profesija novinar

Suština novinarske profesije trebalo bi da je neraskidivo vezana sa društvenim dobrom kao vrhovnim idealom novinarstva.

Po definiciji, koja bi trebalo da je temelj profesije novinar (isto koliko je Hipokratova zakletva temelj profesije ljekar) novinar bi trebalo da je onaj koji prenosi istinu do građanina koji nema drugi način da je sazna. Novinar je tu da omogući građaninu da zna, da u njegovo ime nadzire vlast, politiku, biznis, nosioce javnih funkcija. Pa i kraljicu, iako je njena titula nasljedna.

Atmosfera divlje tranzicije kroz koju prolazimo ukinula je etičke standarde u cijelom društvu, pa i u novinarstvu. Evidentna moralna kriza dovela je do toga da sloboda izražavanja često prelazi u slobodu lažnog optuživanja iza kojeg se krije nečija lična, partijska, poslovna korist, a nikako ne istina i društveno dobro kao vrhovni ideal novinarstva.

Novinari i mediji nisu samo ogledalo, nego i sastavni dio društva pa ne mogu biti ni bolji, ni lošiji od njega. Ako je propala privreda, kako da se očuva novinarstvo? Ako dobar dio funkcionera koji vrše javne funkcije ima diplome nabavljene u posljednjih nekoliko godina, ako dobar dio profesora univerziteta nisu oni koji imaju naučne biografije pred kojima se stoji s poštovanjem, ako je uslov za napredovanje rodbinsko partijska ili sponzorska veza.., kako očekivati da mediji i novinari budu izvan toga? Zašto bi za profesiju novinar važila drugačija pravila?

U mladom višepartijskom sistemu, po istom principu podijeljeni su i mediji. Samo im se mijenjaju uloge. Kada "njihovi" dođu na vlast postaju "režimski", kada njihovi odu u opoziciju postaju "nezavisni". Priča o slobodi i profesionalizmu i jednih i drugih samim tim pada u vodu.

Naravno za sve to kriva je sama novinarska zajednica, koja iz ovih ili onih razloga nije imala snage i digniteta da sačuva samu sebe, nego je pristala da radi po nalogu i željama političkih mentora.

Ali nisu samo političke elite te koje u medijima kreiraju atmosferu o postojanju neke egzistencijalne prijetnje za opstanak zajednice čime sebi otvaraju prostor za djelovanje bez ograničenja, niti su samo one kreatori pisanja medija, nego ih često režiraju tajkunske, mafijaške, obavještajne, paraobavještajne... grupacije koje instrumentalizuju novinare i medije zarad eliminisanja konkurencije i ostvarenje svojih ličnih ciljeva.

To nije teško, posebno ne u situaciji u kojoj čistačica u banci ima veću platu od novinarske. Tada je istina na prodaju isto kao i laž. Sve zavisi ko da više.

Jedan kolega, stari novinar, dobrovoljno udaljen iz profesije, rekao bi: "Nema više novinarstva, to je legalizovan reket". Ne baš, jer ipak ima još novinarstva, ali ima i reketa. Samo što je građaninu, konzumentu teško da razluči porudžbu od istine. Novinaru nije.

Svrha postojanja

U studiji o funkcijama i principima novinarske profesije pod nazivom "Elementi novinarstva" autora Bila Kovača i Tima Rozenstila, objavljenoj u SAD 2001. godine, govori se o devet ključnih principa novinarstva čije ispunjavanje je neophodno da bi novinari opravdali svrhu vlastitog postojanja, svoj ključni društveni zadatak.

Prvi od principa je obaveza prema istini, jer se podrazumijeva da novinari moraju saopštavati istinu u korist društva.

Jedan od principa, na kojem bi trebalo da počiva novinarstvo da bi ispunilo svrhu vlastitog postojanja, jeste ostati nezavisan u odnosu na one o kojima se izvještava. U stabilnim demokratijama ovaj princip ili ideal je ostvariv (isto kao što je neupitna nezavisnost "njegove visosti sudije"), ali u klimavim, u demokratijama u kojim se anarhija miješa sa recidivima komunističko-udbaškog sistema, to je gotovo nemoguće.

Važan princip kaže da novinarstvo, opet da bi ispunilo svrhu vlastitog postojanja, mora nezavisno da nadzire vlast (čime se ostvaruje kontrolna funkcija). Uz to, novinari treba da rade po sopstvenoj savjesti i etičkim principima, što je ključni princip za stvaralačku slobodu i nezavisnost.

Ruku na srce, koliko je takvih? Koliko je onih koji su spremni da ugroze vlastitu egzistenciju poštujući principe koje podrazumijeva profesija novinar? Kao što je ugrozila Olja Bećković ili Brankica Stanković? Iako je period Miloševićeve vladavine u Srbiji sa stanovišta javnosti "crni period demokratije", zanimljivo je da je Olja preživjela te crne dane, ali nije demokratiju. Ubila je profesija i sva ona pitanja postavljena u ime javnosti i u korist društva.

Autori knjige koja definiše suštinske principe i postulate profesije, ipak, su zaboravili da napišu ili kod njih toga nema, da je u prvi i osnovni princip, preduslov svih preduslova nezavisnosti medija: finansijska i politička stabilnost vlasnika. Novinari su posljednja karika u tom lancu, koja uvijek može da se otkači i zamijeni, kao Olja Bećković. I baš taj princip stvorio je u medijima kadrovski potencijal koji danas imamo.

Uzeli su nam slobodu

Pristajući na odstupanje od etičkih kodeksa i principa profesije, novinari su sami zaslužni za tretman koji danas imaju. Zato ne čudi da oni koji bi trebalo da su korektiv društva ne mogu pomjeriti više ništa. I onda kada napišu najveću istinu, oni kojih se ta istina tiče praviće se da je nisu pročitali. I ništa se neće pomjeriti. Čak niko neće presaviti tabak da otpiše, otvori polemiku, da kaže: "To nije tačno" i iznese svoje argumente. Sve to po novoj krilatici: "Ćuti, nema ništa starije od jučerašnjih novina".

U posljednjih deset godina došlo je i do što tehnoloških, što suštinskih promjena u radu medija. Prvo je otkriven presudan uticaj marketinških agencija na uređivanje medija iz sjene po principu koliko muzike toliko para. Onda se razvio internet. Internet je svakom psihopati koji se često krije iza lažnog identiteta dao pravo javnosti, pravo da kleveće, saznaje, otkriva, saopštava, degradira, izruguje…. Dao je mogućnost i onima koji nisu naučili da napišu vijest (najosnovnija novinarska forma) da prezentuju analizu, izvještaj, komentar, šta god hoće, bez jednog jedinog teksta u životu koji im je "masakrirala" crvena olovka iskusnog urednika.

I zbog svega toga i još koječega otvara se pitanje da li je novinarstvo profesija koja izumire? I to od trenutka kada su novinari pristali da budu sredstvo za ispunjenje tuđih ciljeva. A onaj ko pristaje na to, logično je, gubi svaki ugled i uticaj u društvu, jer koga još briga šta misli sluga na dvoru?

Upravo odatle došlo je do zamjene uloga, pa su umjesto da novinari budu korektiv društva, političari postali korektiv medija. Nema političara koji o medijima ne zna sve, šta treba da objavljuju, kako treba da pišu, kako ne treba da pišu, gdje im studiraju djeca, da li idu kod plastičnog hirurga… I nema dana da neki od njih ne održi predavanje medijima koji slušaju i ćute, ćute, ćute… ili ne ćute ako je govorio onaj za čiji politički tabor ne rade.

Istovremeno, na drugoj strani kroz medije koje kontrolišu, političari jasno pokazuju da im sluga nikada dosta, kao i da sluge nikada ne mogu biti dobre. Odatle hiperinflacija i novinara i medija uz potpuno degradiranje profesije, i kodeksa, i pravila, i kadrovskog potencijala.

Pa ko onda da objavi vijest da novinarstvo umire. I to od onog trenutka kada su nam uzeli slobodu. Ili smo im je sami predali?